Церска битка, такође позната и као Јадарска битка, била је војни сукоб вођен између Аустроугарске и Србије августа 1914. око планине Цер и неколико села у њеној непосредној околини, као и Шапца, током ране фазе Српске кампање у Првом светском рату.
До првих борбених дејстава дошло је 12. августа 1914. године, преласком аустроугарских јединица преко Дрине и Саве, на фронту од Шапца до Гучева. Пред њима се налазила III српска армија, која, иако развучена, пружа жесток отпор, обезбеђујући тиме Врховној команди довољно времена да изврши прегруписавање снага.
Део сталне музејске поставке ( Фото: Ј. Губелић)
У ноћи 15. августа делови српске Комбиноване дивизије I позива наишли су на аустроугарске извиднице улогорене на падинама Церске планине. Борбе које су уследиле прерасле су у битку за контролу неколико градића и села у околини планине, као и за контролу Шапца.
Намесник за Босну и Херцеговину, командант аустроугарске балканске војске Оскар фон Поћорек поручује да ће његове трупе бацити Србију на колена и предати је цару Фрањи Јосифу за његов рођендан, то јест да ће до 18. августа „војничком шетњом“ стићи до Ниша, где се налазила српска влада. Притом не заборавља да изда заповест којом забрањује било какву хуманост према становништву.
И заиста, у прва три дана борбе, Поћорекове снаге бележе успехе. III српска армија, уз натчовечанске напоре лагано се повлачи. Крајњи циљ аустроугарских јединица је заузимање Ваљева , одакле би им био отворен пут у срце Шумадије. Међутим, ситуацију у корист Срба окреће увођење II српске армије, под командом генерала Степе Степановића.
Оружје српске војске ( Фото: Ј. Губелић )
Степа Степановић наређује да се церски гребен освоји по сваку цену, па у тренутку кризе и сам долази у прве редове уз речи: „То не наређујем ја, не наређује Врховна команда, то наређује Србија. Србија је ноћас на Церу!“ У страховитој сустерној бици, у ноћи између 15. и 16. августа на падинама Цера, српска војска извојевала је прву савезничку победу у Првом светском рату.
Морал аустроугарских трупа је 19. августа опао и хиљаде војника повуклo се у Аустроугарску, а многи су се подавили у Дрини бежећи у паници. Срби су 24. августа опет ушли у Шабац, чиме се битка званично завршила. То је била битка у сусрету, маневарског типа, што значи да у току битке нису коришћени ровови, будући да су ровови у овом рату коришћени први пут крајем 1914. после битке на Марни.
Уз велике губитке са обе стране, битка на Церу решена је у корист Срба. За десет дана борбе резултат је био 3.000 мртвих и 15.000 рањених на српској страни. Аустроугарски губици су били знатно већи. Било је 8.000 мртвих војника, 30.000 рањених и 4.500 заробљених. Српска победа над бројно надмоћнијим непријатељем и прва победа Савезника у Првом светском рату ставила је малену Србију у центар пажње Европе. Тадашња штампа наводи да су звона у Богородичине цркве у Паризу звонила у част ове победе, а ни српски непријатељи нису могли да јој не одају признање. Новинар Егон Ервин Киш, каплар 9. дивизије аустроугарске војске написао је: „Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу!“
Шуме у којима су се водиле борбе ( Фото: Ј. Губелић )
Капетан Јеша Топаловић, из српске војске, рекао је, сећајући се, како се његова дивизија сударила са аустроугарским снагама на падинама планине Цер:
„Предњи батаљон је током ноћи стигао до Тројанског врха, а када смо стигли до Парлога пљусак је почео, којег је пратила вулканска грмљавина и заслепљујуће севање. Вода нас је квасила са све стране… Одједном други војник, без даха и узбуђено узвикнуо:
„Господине мајоре, Швабе!“
Тако су судари између наше Комбиноване дивизије и непријатељеве 21. Ландвер дивизије започели, а са њима и битка на планини Цер.“ – Извор (Гленни (2012). стр. 315. )
Храбра војска ( Фото: Ј. Губелић )
Француски новинар Хенри Барби, 19. август 1914. – Извор (Гленни (2012). стр. 316.)
„Историја Аустроугарске је испреплетана са импозантним поразима, а владавина Фрање Јозефа је била плодна у војним катастрофама. Али до данас, стари монарх је могао да говори да су га победиле само Велике силе, Француска 1850. и Прусија 1866. Данас је то Србија, са десетином територије Аустрије, са десетином њеног становништва, нанела је први и одјекујући пораз.“
Тешко је било разликовати сељака од војника, због скромне опреме ( Фото: Ј. Губелић )
У знак сећања, у Текеришу је подигнута Спомен-костурница. Откривена је 28. јуна 1928. године, а налази се у центру села. У њој је сахрањено око 3.500 српских војника као и изгинули Чеси, припадници 28. прашког пука, који су са песмом “Хеј Словени” кренули према српским положајима да се предају. Аустријанци, у чијем саставу су били чешки војници, десетковали су их.
Споменик у Текеришу ( Фото: Ј. Губелић )
Спомен-костурница је у форми природне стене висине 10 метара. У њеним темељима су сахрањени посмртни остаци палих ратника. На врху споменика је орао раширених крила, који у кљуну држи ловоров венац. Са предње, западне стране пирамиде налази се штит са крстом, четири оцила, круном, датумом „18. август 1914.“ и текстом „Ваша дела су бесмртна“.
Орао раширених крила, који у кљуну држи ловоров венац ( Фото: Ј. Губелић )
На постаменту је постављено седам спомен плоча са посветама и ликовима војводе Радомира Путника и војводе Степе Степановића. Споменик је пројектовао архитекта Бојић. Северно од костурнице налази се некадашња капела, у којој је после Другог светског рата Народни музеј из Шапца поставио изложбу о Церској бици. Испред улаза у Музеј постављене су 1989. године бисте војвода Радомира Путника, Степе Степановића, Живојина Мишића и Петра Бојовића. На улазу у комплекс је подигнута и спомен-чесма од камена са клупама и порцеланском сликом војводе Степе Степановића. Конзерваторски радови су обављени 1964, 1989 и 2004–2005. године.
Црква посвећена церским јунацима ( Фото: Ј. Губелић )
Иницијативом свештеника Војислава Петровића, подигнута је Спомен-црква Церским јунацима , посвећена Св. Јовану Шангајском, која се налази на Липовим водама на Церу. Најаваљује се и изградња Спомен комплекса у чијем средишту ће бити споменик Церском јунаку, у знаку стилизованог крста, музеј и други садржаји.
Извор: Википедија
„Војвода Живојин Мишић“; Милош Јанковић, Народно дело, Београд
