Ветеринар Игор Рабат из Пецке, код Осечинe, има још једно необичнo занимање – он на врху Соколских планина чува аутохтоне расе животиња. На планини Рожањ, где је саградио колибе и откупио простране пашњаке, од вукова га чувају пси торњаци, а окружују га брдски коњи, балкански магарци, краве буше, козе, и сви су питоми наочиглед посетилаца који долазе да виде српску културу, традицију и оно што нас је отхранило.
Од првог дана када се попео на врх Рожња, маштао је да овде започне нови живот. Тај сан познати ветеринар из Подгорине досањао је 2018. године, када је на врху Соколских планина спојио своје две велике љубави – животиње и нестварну природу. На 900 метара надморске висине удахнуо је сву лепоту Србије, коју одавде види као на длану.
– Када сам први пут дошао, ја сам удахнуо ваздух и нисам могао да верујем да се толико слободе отвара испред мене – прича Игор док показује нестварну природу.
Макадамским путем, преко превоја Прослоп, стиже се скоро до највишег врха Подгорине и Рађевине. На бајковитом месту, тик иза дубоке шуме и густих четинара, где се сусреће дванаест ваздушних струја, стала је сва лепота, али и време.
– Оно што видите – тамо су електране у Обреновцу, десно су блокови Новог Београда, види се Авала, Космај, Рудник а овај шпиц овде је Медведник. Тамо је Торничка Љубовија. Значи, од Дрине до Београда се види цео полукруг – показује Западну Србију у малом.
Слобода је осећај који овде уживају и животиње. То је, у ствари, животињско царство које чине аутохтоне расе домаћих животиња које је Игор сакупљао годинама. Готово изумрле и заборављене, израђене тешким пољским радом, овде су слободу пронашли домаћи брдски коњи, балкански магарци, пси, овце, козе. Преко ноћи су у штали симболично названој „Арка“, по Нојевој барци.
– Овде имамо примерак балканског јарца, овце витороге, пиротску праменку, домаће праменке, краве буше, подолско говече – објашњава власник овог ретког комплекса који чува домаће расе и продужава им врсту, желећи тако да очува некада популарне, а данас готово изумрле животиње.
Шетају тик уз посетиоце који овде долазе да би доживели природу и ово ретко станиште. Највећа атракција су коњи, који су узорали пола ових брда на Рожањ планини. Ово је заправо највећа фарма различитих аутохтоних животиња у нашој земљи, сакупљених са најудаљенијих брда и планина широм Србије и суседних држава.
– Ови коњи су настали укрштањем дивљег и арапског коња. Некада је он у бившој Југославији био познат као босанско-брдски коњ. То је мали коњић који не захтева неку посебну пажњу и негу. Способан је по планинама да ради, оре њиве, извлачи дрва из шуме. Једноставно, све ово што трактори сада раде, некада се радило са овим коњима. Све ове животиње су важне због имуног система које носе. Мени као доктору ветеринарске медицине циљ је да сачувам те гене колико је год могуће с једне стране, али и да не допустим да пропада историјско културно наслеђе нашег народа, које представља нематеријално културно благо – прича ветеринар, окружен питомим животињама.
Баш овде, између планина Јагодње, Борање и Гучева, као да је време стало. Колибе старе скоро један век биле су куће у којима се некада живело на овој планини. Данас су део музеја под ведрим небом.
– Ове даске потичу из 1931. године и направљене су од ручно тесане храстовине, тако да је то старо скоро цео један век. Ограђене су прућем из шума Соколских планина, са савременим детаљима унутра, који се данас сматрају нужним за живот – прича Игор, који на тај начин показује младима како се некада живело у Подгорини, чиме се обрађивала земља, шта су наши преци јели и где су се од тешког рада одмарали.
Са Соколских тераса пуца Србија као на длану. Свака носи поруку, али и одбачен животињски део, као симбол вере, живота и пролазности. То су пси торњаци, спремни за борбу са вуковима који завијају из столетних шума.
-Вук је јако опрезан, тешко га је видети, али трагови су свуда около. Вук има јако пуно утицаја у историји и традицији српског народа. Овде је станиште три медведа, у околини имамо белоглавог супа, сурог орла и остале дивљачи. Људи не треба да се плаше животиња, ја се чешће плашим људи – прича.
Ипак, за Игора су и људи овде добродошли да виде шта нас је отхранило, али и коме дугујемо захвалност и поштовање за наше постојање.
