Ове, некад најпопуларније, продавнице обуће већ дуго нема у Шапцу, али се сусрети у центру града и даље заказују код „зграде Борова“. Што због плавих и белих боросана и „стартасица“ за физичко, које су се у златно доба ове југословенске фабрике обуће „као алва“ продавале у локалу на самом углу Улице маршала Тита и Масарикове, што због шетње корзоом „од Борова до Планике“.
Младост у Шапцу многима је била обележена производима из „Борова“. Од часова физичког, преко свакодневног и пословног асортимана, обућа купљена у овој радњи била је на гласу због јединственог привлачног дизајна и квалитета, али и због деценијама грађене репутације. Велика је ствар била купити кожни пар баш у овој радњи, због њихове издржљивости и века трајања, а пре свега због моде и праћења трендова у друштву.
– Ко се не би сећао?! Другарице и ја штеделе смо месецима за нови пар кожних потпетица, нико поноснији када коначно уђемо у њих. У школи смо носиле њихове тенисице, најудобнија обућа која се правила – присећа се Шапчанка Снежана Панић.
А потом, императив је био нове сјајне ципеле прошетати главном улицом, јер баш од овог до наредног ћошка, имало се коме, а и шта показати. Одавде се кретало и растајало, а како времешни Шапчани тврде, многе су љубави баш на овом углу започеле.
– Некада смо се састајали код зграде Борова да идемо на корзо. Било је то лепо време. Живот града био је баш у овом потезу, најлепше приче и шетње. Без много данашњих компликација и новца. Лепе девојке и летње вечери саме по себи су биле посебне – прича Дејан Пантелић.
Локали у приземном делу Крсмановића куће у Масариковој број 2, саграђене 1891. године, мираз Јованке Топузовић , која је кућу добила од оца, чувеног шабачког трговца, издавани су углавном трговцима, а надокнада је као гест хуманости коришћена за опремање сиромашних девојака за удају. У највећем и најизложенијем локалу 3. децембра 1930. године отворена је продавница обуће „Бата“.
Чехословачки индустријалац Томаш Бата, чије је презиме постало синоним за обућу у западној Европи, након Злина у својој земљи, основао је фабрику у Борову крај Вуковара 1931. године. Читаве су породице производиле обућу за земље некадашње државе, а и шире.
Домаће занатлије нису могле да издрже такмичење са индустријском робом. Ово је посебно тешко погодило кожарске и текстилне занате. Производња и продаја гумених опанака поразила је опанчаре. Све већим увозом обуће погођени су и обућари. По отварању радње у Шапцу, отворене су и радње у Богатићу, Владимирцима, Коцељеви и Мајуру. Шабачки опанчари и обућари почели су се укључивати у акције које су у целој држави предузимане против монопола фабричке обуће, а посебно против „Бате“.
Удружење занатлија у Шапцу тужило је 1935. фирму „Бата“ због бесправне продаје гумених опанака, па је срески начелник казнио ову фирму са 1100 динара и забранио продају гумених опанака. Забрана није дуго трајала, а побуне се настављају и у виду протестних затварања трговинских и занатских радњи одређеним данима. Ово није уродило плодом.
Након ослобођења у „Титовој“ Југославији, фабрика „Бата“ осванула је као национализована фабрика под именом „Борово“.
У послератним временима, испред локала Крсмановића куће, сатима се стајало у редовима, како би се дошло до једног пара одговарајућег броја обуће, будући да је то била једина радња у граду где се обућа могла набавити, за новац, али и за бон добијен од тадашње градске управе. Ограничени продајни капацитети брзо би били потрошени, што је значило поновно чекање у реду за оне који тог дана нису успели да дођу до својих ципела или патика.
Занимљив је податак да је шабачко Предузеће за производњу обуће „Цале“, од 1968. године почело са шивењем горњих делова обуће за фабрику „Борово“.
Златно доба ове радње у стопу је пратило друштвени и социјални напредак, незаборавни шабачки корзо, шетње центром, благостање и безбрижност. Седамдесетих и осамдесетих, док је тек понека кућа имала телефонски апарат, а виђања се заказивала по неколико дана унапред, место сигурних сусрета и најлепших разговора било је баш пред њеним излогом. Распадом Југославије, и фабрички погони, који су остваривали вишемилионски промет обуће за сигуран корак њених држављана, затворили су своја врата за суседе. Крајем деведесетих, „Борово“ је постало домаћи „Борели“, међутим, полупразни рафови некадашњи дух развејали су без трага.
Данас, у трећој деценији 21. века, центар града сија јаче него икад, а излози Крсмановића куће резервисани су за неминовне трендове. Али да се неке старе добре навике Шапчана не мењају, сведочи још увек жив узвик „видимо се код Борова“.
