Од најмлађег до најстаријег члана породице – у „Пекарцу“ јели су сви Шапчани. Овде се није гледало ни на калорије, а ни на дубину џепа. На хиљаде бурека дневно, пљескавица, проја, погачица, кајзерица, уз јогурт и БИП-ово пиво, правило се, точило и продавало у педесетак квадрата Пекаре „Шабац“, на некадашњој пољани крај Тржнице. Умешне руке пекара и електричне пећи радиле су и ноћу и дању пуних осам година.
Кућа најбољег пецива у граду почела је са радом 1988. године. Монтажни објекат у планинском стилу, подигнут је на месту данашњег Тржног центра „Тријумф“ и убрзо постао центар збивања. Све је било ту – магацин, канцеларије, радни, продајни и угоститељски простор – столови за купце са још неколико места напољу, у импровизованој башти. По три збијена реда унутра, ред споља, све се одвијало на поплочаном делу зеленог травњака у самом центру града. Ученици, радници, пролазници, купци, продавци из Тржнице, таксисти, сви су обедовали, седели и водили разговоре у Пекарцу.
Неком доручак, ручак, вечера, а неком предах уз сок или точено пиво. Увече станица до корзоа на неколико корака. Понуда је била богата и првокласна, а укус Пекарчевих производа препознатљив надалеко. Пљескавице, погачице, переце, кифле, крофне, колачи, кајзерице, лепиње, плетенице, чувене Пекарчеве проје. Три врсте сланог бурека са „киданим окрајцима“ и четврти са вишњама. Такав специјалитет више се не прави.
Промет најфреквентнијег угоститељског објекта у граду мерио се у хиљадама.
– Дневно смо продавали 1000 парчади бурека, 1000 пљескавица, 2.500 погачица, остало и да не бројим. Цео град јео је код нас. Породице, школе, банке, СДК стари, а снабдевали смо пецивом Касарну, много предузећа – Обнову, Драган Срнић, Небојша Јерковић, Цале. Нисмо могли да постигнемо колико је могло да се прода – сећа се Живан Петровић, рачунополагач Пекаре „Шабац“, који је био задужен за рачуноводствени део, а често због обима посла, радио би и све остало:
– Неће се више никад вратити такво време. Волео бих на два дана да опет видим тако нешто. Радило се од јутра до сутра. Само се водило да радимо у сменама, радило се по 14-15 сати. На Божић и Нову годину смо радили. Пећи се нису никада гасиле. И није нам било тешко!
Двадесетак људи хранило је читав Шабац тих златних година Пекарца. За тако нешто било је потребно велико пекарско умеће, снага и издржљивост. Тетка Милена, како су је звали, сама је правила 250 килограма бурека дневно.
– Да свака погачица и сваки бурек буду исте дужине и дебљине, а све да се ручно развуче. Е то је било знање. Хиљаду лоптица за бурек развући, премазати, направити, 250 килограма бурека дневно правила је једна жена сама. Месилица за мешање теста и делилица за једнаке комаде бурека – сем тога нисмо имали никакве машине. А мали простор, сви живели као један, нико никоме ружну реч није рекао – са тугом у гласу због прошлог времена прича Живан, који је у Пекарцу почео да ради као младић и овде провео најлепше радне године:
– Једини посао где нисам гледао када ћу да се вратим кући. Дођем увече у 11, изађем ујутру у 11. Нисам гледао на сат. Живели смо, малтене, ту. Најлепше године у мом животу. И славили смо заједно. Све прославе, рођења, крштења, свадбе, свугде заједно, као породица. Колектив идеалан. Толико смо се поштовали, дружили – истиче.
Старији суграђани сетиће се папирне амбалаже и знака Пекарца који је креиран на конкурсу. По узору на шабачки, исти пекарски објекти саграђени су и у Богатићу и Коцељеви.
Из урбанистичких и предузетничких разлога објекат Пекарца срушен је 1996. године. У једном дану размонтирана конструкција пекаре премештена је у магацин Трговинског предузећа „Нама“. Док, по договору, не добије локал у новом тржном центру, на истој локацији, Пекарац је премештен у Улицу Цара Душана, преко пута Дома ЈНА. Бурек са „кидањем окрајака“, по јединственој Пекарчевој рецептури, правио се овде још дуго, али некадашњи дух најпосећенијег угоститељског објекта прогутало је време.