Октобарски салон једина је уметничка смотра и најпознатија културна манифестација у Шапцу и шире, која се у континуитету приређује 64. пут за редом. Традиција да се једном годишње на окупу нађу шабачки ликовни уметници није прекинута од 1954, када је одржан први Октобарски салон у граду, али и у Србији. За готово седам деценија своје радове на њему излагало је преко две хиљаде учесника, мењао је адресе, називе и концепцију, али је уметнички угођај остао исти.
Идеја о годишњој изложби шабачких сликара дошла је 1954. од два ликовна педагога – Стевана Антонијевића и Игора Белохлавека. Тако је настао најстарији салон у Србији у ком су учествовали Мара Лукић Јелесић , Деса Станић, Игор Белохлавек, Владислав Лалицки и Стеван Антонијевић.
– Није почео као Октобарски салон у данашњем смислу. Група шабачких уметника одлучила је да приреди изложбу у дворани Више мешовите гимназије. Представљена је као Изложба шесторице, која ће се приређивати сваке наредне године за Дан ослобођења Шапца – 23. октобар, али из неког разлога Ђорђе Костић није учествовао. Аутори су на овој изложби изложили 60 радова, интересовање публике је било изузетно, а приход од улазница ишао је за помоћ Народном универзитету – прича виша музејска саветница и дугогодишња ауторка октобарских изложби Татјана Марковић.
Наредне године изложба није одржана, али су током 1956. приређене две. Четврта по реду – 1957, квалитетом и бројем излагача поставља темеље овом ликовном догађају. У њој учествује и група афирмисаних уметника који стварају ван града.
– У том тренутку ово је много значило за Шабац, то је само десетак година након завршетка Другог светског рата. Многе институције још увек су у повоју, Музеј нема свој простор, смештен је у згради Мирамаре, где је и основан 1934. Када Народни музеј добије свој простор 1963, преузима организацију – каже ауторка.
Термин салон појављује се тек осамдесетих година.
– Ове ревијалне изложбе корене вуку из 19. века, из великих изложби париских салона. Шездесетих су се везивале за прославу 29. новембра, Дана републике, па ће опет проћи низ од десетак година док не постану октобарске. И остају трајно везане за овај месец јер је првобитна идеја била да се организују за ослобођење града у Другом светском рату, што је био случај у целој Југославији.
Од самог настанка, октобарске изложбе имале су да се изборе са неразумевањем апстрактне уметности у социјалистичкој култури, лошим просторним условима и материјалном ситуацијом установа културе – до 11. изложбе уметници су излагали у салама Гимназије, Радничког универзитета, Позоришта, Народне библиотеке – али и уметника који стварају по шупама и таванима, а самим тим и слабим одзивом учесника. Међутим, као што је учешће реномираних уметника подизало углед манифестације, иновативност младих уметника доносила је нови дух.
Неки од њих 1968. направили су прави спектакл – одбијени на октобарској изложби уз констатсацију да су млади, Слободан Јеремић, Милисав Илић Студа, којима су се придружили Надежда Укропина и Стеван Тишма, направили су сопствени Салон одбијених у преуређеном подруму Дома омладине у ком су изложили своје радове. Ово храбро иступање неафирмисаних младих уметника оцењено је као смело и уметнички значајно, а говори и о важној потреби да се учествује на салону. Већ наредне године, у оквиру 14. октобарске изложбе афирмисала се нова група сликара најмлађе генерације.
Сликар и теоретичар Радован Миразовић залаже се да ова манифестација буде заснована на стручности и професионалном односу према уметницима, па од установљења награда 1974. жири својим изборима креира наредне салоне.
– Награде за најбоље радове додељене су први пут на 19. октобарској изложби, која је препознатљива по једној занимљивости – Милић Станковић тада није био награђен, на шта је врло бурно реаговао, па се након овога, наредних неколико година, до 1978, не додељују награде. Интригантна је била и изложба 1980 – то је тренутак када Милић од Мачве припрема изложбу у Њујорку и његово сликарство је у експанзији широм Југославије и света, а на овом шабачком салону добија 3. награду, што је изазвало велику огорченост уметника и ноћну мору за Народни музеј – каже Татјана Марковић.
Октобарска изложба шабачких ликовних уметника велику неизвесност доживела је у време адаптације зграде Народног музеја крајем осамдесетих. Међутим, са променом назива 1990, долази и боље време за Октобарски салон. Измењен концепт организације чини га доступнији ауторима из целе земље.
За свој први приправнички задатак, тек свршена студенткиња историје уметности Татјана Марковић 1992. године добија организацију најважнијег јесењег културног догађаја у граду. Тако је остало до данас.
– Да сам у том тренутку знала све што знам о Октобарском салону, рекла бих да не могу. Међутим, кад дате све од себе, а нисте свесни како један важан посао радите, онда можете више. После месец и по дана салон је, искрено одушевљен, отворио тадашњи министар културе Миодраг Ђукић. Од тада круг се ширио, појављивали су се људи, који су дизали рејтинг, уметници су се враћали. Направљена су вишедеценијске сарадње и пријатељства – сећа се она.
Већ наредне – 1993. године, установљена је Награда Игор Белохлавек младом аутору, а од 2011. награђени има право на сопствену изложбу у Библиотеци шабачкој.
У жељи да се буде део ове уметничке приче, било је и бурних реакција, по узору на некадашње.
– Године 1992. група аутора који нису прошли на Салону направила је паралелну изложбу одбијених у Дуњића кући. Такође, на дан отварања 41. салона појавио се ненасловљен памфлет који указује на незадовољство појединих аутора. Имали смо и ауторе који су због непроласка демонстративно излагали своја дела испред зграде Музеја, па чак и полупане прозоре на Музеју. Све то заправо говори колико је људима тај салон важан – оцењује Татјана Марковић.
Често се чула критика да се традиција сликања налази на узлазној путањи, док је скулптура, имала потпуно другачији статус. Ипак, сваки наредни салон доносио је нови квалитет у различитим категоријама, што његову форму чини увек актуелном.
– Зато настојимо да, не само уметници, него и жири чине компетентне личности, које ће од свега што стигне на конкурс, изабрати најбоље. Срећа је да имамо изузетну ликовну, а последњих година и одличну вајарску сцену. Управо из тог разлога се трудимо да доводимо нове ауторе, што се одлично види на оваквим изложбама када се појављују нова имена – ове године је то Александар Бајуновић који први пут излаже и добио је Награду Игор Белохлавек, рад који је жири одмах запазио коментарисао, похвалио – каже.
Као тиха вода која брег рони – промена је било таман да дају нови, свежији ток манифестацији која, судећи по броју излагача, изузетном интересовању публике и медијској пропраћености и у седмој деценији свог одржавања остаје феномен вредан пажње.
Из серијала НАСЛЕЂА ТРАГ. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
