Љиљана Сретеновић из мачванског села Ноћај једина је жена међу пчеларима у Срему, а једна од пет жена које се баве пчеларством у нашој земљи. Жеља и љубав били су довољни да се сврста међу успешније пчеларе у Србији. Данас, после деценију и по пчеларења има око 100 кошница. Својим љубимицама пише песме и неретко их рецитује баш у пчелињаку.
Љиљана је вредна као и њене пчеле, а откад је одлучила да пчелари, нема дана да не уђе макар једном у свој пчелињак. Тако је било на почетку, тако и сада. Била је упорна да савлада овај посао, типичан за мушкарце, а у помоћ су јој притекли искусни пчелари. Иако је завршила за хемијског техничара, пожелела је да ради оно што воли. Тако се посветила пчелама.
-Ја више и не бројим, али отприлике пчеларством се бавим петнаест година. Сећам се да сам седела са супругом на тераси и пили смо кафу. Тада сам ја њему рекла да желим да будем пчеларка. Он ми је рекао да ми то нико не брани. Онда сам се јавила нашем рођаку, искусном пчелару. Сећам се, било је Богојављење, зато ја мислим да је то Божја воља. Он ми једну кошницу поклони и ја је одмах ставим у двориште куће, у неки заклон. Ја сам њих толико гледала, толико пазила, да се нисам од њих одвајала – прича ова вредна пчеларка.
Била је, каже, пресудна љубав, и захваљујући томе наставила је да пчелари. Да ће бити добра пчеларка видело се одмах на почетку, када је већ после месец дана до пчелињака утабала стазу.
-Ја моје љубимице толико обожавам да сам ухватила себе да ноћу устајем и у спаваћици одлазим до пчелињака, гледам их, уживам, проверавам да ли нешто треба. Сећам се да ми је тада мој учитељ, када је видео стазу до пчелињака рекао да ће од мене бити добра пчеларка. И изгледа да није погрешио. Са истим жаром ја то и данас чиним – прича ова вредна жена.
Друштво по друштво и стигла је до стотинак кошница. Међутим, томе је претходила едукација. Читала је сву литературу до које је могла да дође, пратила предавања, сајмове и размењивала искуства са старијим колегама. Иако је била свесна колико је овај посао тежак и захтеван, била је решена да успе.
-Моје пријатељице ме питају како да скину килограме, а ја им кажем да крену са мном на четрдесет степени, па ће да виде како ће лако да смршају. Ово је тежак посао, више је за мушкарце него за жену. Пчеле траже да се стално гледају, селе на пашу, прехрањују. Али, са друге стране то је прелепо – прича Љиља пчеларка и признаје да се није било лако изборити за статус међу пчеларима.
Али се одлично сналази. Стала је раме уз раме са искусним пчеларима. Свака њена кошница у доброј години даје од 60 до 80 килограма меда. Њене љубимице одмах су јој иза породице, а она им посвећује много времена и пажње.
Муж јој помаже око пресељаја, а није јој страно и да сама седне у камион и помогне у селидби.
– Јако је тешко пратити Љиљу јер је она велики борац. Ја стижем да јој помогнем, али могу да кажем да већи део посла обавља она сама. Син и ја смо ангажовани да припремимо наставке и селимо пчеле на места где је боља паша, али све остало она ради сама – прича Миле.
Љиљанин мед сврстан је у ред 16 најквалитетнијих на нашим просторима и поседује сертификат о заштићеном пореклу. Осим меда, има и других пчелињих производа, попут прополиса, полена и перге.
Њено домаћинство има нешто више од шест хектара и ова вредна жена све постиже. И не жали се ни када пчеле не меде, не хвали се ни када се медом слади. Укратко, то је њен рецепт за успех.