Међународни пливачки маратон Јарак-Шабац (18,8км), спортски догађај са традицијом дугом пола века, од 1970. године наовамо окупљао је светску пливачку елиту и на стотине хиљада гостију. На свом врхунцу осамдесетих година, у конкуренцији највећих пливачких манифестација у Европи, празник пливања на Сави заузимао је високо 11. место на светској ранг-листи.
Његов значај потврђивали су публика и страни такмичари, долазећи издалека да, традиционално, праћени бродовима и чамцима, белим голубовима и громогласним овацијама дуж обала, запливају Трку мира.
Овај изузетно важан догађај за град настао је као спонтана идеја младих ентузијаста и заљубљеника у спорт и реку. Наиме, некадашњи боксер Мачве Милорад Рајшић и новинар Драган Филиповић донели су одлуку да покушају.
– У повратку са Студентских спортских игара старе Југославије 1969. године у Лазаревцу, предложио сам Драгану да и ми на Сави организујемо пливачко такмичење. Био је то камен темељац – прича легенда југословенског маратона Милорад Рајшић.
На првом отвореном првенству Шапца 1970. године 14 пливача пливало је од мале мајмунске аде до Старог града километар и по. У тркама пратећег програма учествовало је преко 100 такмичара у свим категоријама: делфин, леђа, краул и прса. Овај спектакл гледало је тог лета близу 10.000 људи.
Уз организаторе су тада биле Завичајна организација студената и МЗ Баир, а многи ће пожелети да осете такмичарски адреналин.
– Као победника првог маратона и пливачку звезду, заустављали су ме на Корзоу и питали за наредну годину. Многи су желели да пливају и тада ми је било јасно да смо направили добру ствар и да ће ово постати традиција – прича овај заљубљеник у савске таласе.
Старт другог маратона померен је до Кочиног канала. Двадесет осам пливача, међу којима и две жене – Олга Савић и Јасмина Ђорђевић, пливало је уз овације публике са Железничког моста и дуж обала. Милорад Рајшић тада је први пут освојио циљ.
Од 1974. маратон постаје Трка мира, у знак сећања на Крвави марш 4.500 Шапчана, који су у септембру 1941. године, под претњом смртне казне, претрчали 23 километра до немачког логора у Јарку. Од 1979. године у организацију се укључује Дом омладине Вера Благојевић, уз велики ангажман уредника програма Љубомира Костића, у чију част ће се касније пливати чувени меморијал.
Шабачки маратон расте паралелно са Рајшићевим пливачким успесима на великим европским такмичења у Охриду, Венецији, Хвару. Стичући престижна признања склапао је непоновљива пријатељства са колегама светског гласа и тако створио услове да од 1983. године Шабац постане домаћин манифестације међународног карактера.
– Пливао сам друге маратоне да бих привукао публику и пливаче. На Хвару сам 1974. био први пут и следеће године у Шабац довео сву пливачку елиту – Бојан Жан, Том Брауер, Ирена Ван Дер Вал, Ирена Колоњевска, Касим Казбајн, Анте Франсикес, Аврамчик, Тасарек, Насте Јонески, Али Јасен, Шољан – сећа се прослављени пливач.
Саву код Шапца су препливавали Македонци, Хрвати, Мађари, Пољаци, Чеси, Руси, Холанђани, Енглези, Турци, Египћани, Аргентинци – тешко је побројати нације. Старт и дужина стазе су померани – кретало се од Железничког моста, Кочиног канала, Гомолаве код села Јарак, а циљ је увек био исти. Увођене су разна такмичења, али публика се највише радовала самом маратону. Такмичење није прекидано ни у години бомбардовања НАТО-а, када је Сава била пуна мина.
– Мени је било важно да ова манифестација траје, да добије на квалитету, што и јесте било, јер на њој су своје пливачко умеће показали многи Шапчани – Драган Филиповић, Михаљ Новковић, Дражен Поповић, Небојша Познановић Сенка, Љубомир Јеличић, Небојша Гајић, Ђорђе Поповић, Милан Квас, Жељка Шарић, Јелена Ракић и други – подсећа на своје колеге и пријатеље.
Овај маратонски ветеран први пут се такмичио са 16 година, а од 50 отпливаних трка у Шапцу победио је чак 25 пута. За њега Сава никад није превише хладна, читав живот посветио је пливању и напорним тренинзима. Познати Зоркаш сваки одмор у фирми користио је искључиво за припреме и такмичења у другим државама, све са искреном жељом да пливање као такмичарски спорт приближи свом граду и младима.
У томе је имао успеха. Маратон Јарак – Шабац 1985. године уврштен је на 11. место ранг-листе најпознатијих светских маратона на основу посећености, квалитета организације, гостопримства. А домаћини су се довијали из године у годину.
– Људе сам смештао где сам стизао – у хотеле, сале за спавање, у боксерски клуб. Нађем чамце, али нема бензина. Пливао сам и одвајао новац да бих то све организовао. Велики је то празник, град је врвео од посетилаца, чувене су биле изложбе у Дому омладине, доделе медаља, подржавали су нас сви, представљали смо Шабац у најлепшем светлу.
Заслуга маратона јесте и популаризација пливања на дуге пруге међу младим Шапчанима, који су 1984, у оквиру пливачког клуба Зорка, у италијанском граду Фолоники, на првом Светском првенству у штафетном маратонском пливању заузели четврто место и били најбоље пласирана страна екипа.
Од 2017. године Милорад Рајшић се не такмичи. Међутим, од таласа, којима је посветио младост и читав живот, се не растаје ни у осмој деценији. Сећања на сјајне дане шабачког Маратона спаковао је у аутобиографску књигу Савски вук Милорад Рајшић и породица Рајшић. Обиљем информација, новинских чланака и фотографија илустрован је један спортски, али пре свега друштвени феномен града на реци.
Промоција књиге одржаће се 21. августа 2021. године у просторијама Соколског дома у 17 часова.
Из серијала НАСЛЕЂА ТРАГ. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
