Уз Манастир Каона нераскидиво стоји метафора „рај на земљи“. И заиста, никога неће оставити равнодушним – они што дођу по мир у вери, и они што трагају за лепотом под капом небеском, у најлепшем манастиру Посавотамнаве и целе западне Србије наћи ће све.
Комплекс манастира смештен је у општини Владимирци, у атару истоименог села. Нападан и рушен више пута, али увек обнављан, делећи судбину свога народа, данас представља непокретно културно добро и споменик културе.
А прича о њему, према веровању, стара је 10 векова – сматра се да је на месту данашњег манастира постојала црква још у другој половини 11. века.
На више хектара око манастира уређен је парк, који, заједно са природним извором, језером и манастирском шумом чине несвакидашњу оазу зеленила, мира и духовности. Овде мобилни телефони остају без домета, а поруке се шаљу навише.
Од неколико легенди о његовом настанку, најчувенија је она о Иконији, сестри Милоша Обилића.
– По једном од предања, пред Бој на Косову, Милошеве сестре Иконија и Вида желеле су да крену са њим. Као брижан брат Милош није хтео да их поведе, и оставио их је када су заспале. До њих је стигла тужна вест да је Милош страдао на Косову, а сестра Иконија, на месту где су остале, подигла је Манасир Каону – прича етнолог и антрополог Сузана Лазаревић.
Друго предање, пак говори о лепоти цркве:
– Познато је веровање да Милош потиче са Цера, а да је ово место изабрао за подизање цркве како би сместио сестру на сигурно. Неимарима је дао задатак да направе цркву која ће бити лепа као она, и манастир нам заправо прича колико је сестра Милоша Обилића била лепа – закључује Сузана Лазаревић.
Оно што се поуздано зна је да су се три чете војника из Посавотамнаве, Поцерја и Мачве састале управо на данашњем манастирском извору, причестиле се и заједно са ваљевском војском отишле пут Косова.
– Веома је могуће да је у 11. веку ту постојала црква, па су због тога изабрали ово место да се помоле. Дотле су их пратиле жене, и кад су сазнале за тужан исход боја, за покој душе својих најмилијих подигле су манастир – објашњава архимандрит Филимон Зековић, старешина манастира.
У писаним документима црква се помиње први пут 1548. године. Каснији пописи сведоче да је наставила свој живот и по доласку Турака на ове просторе. О историји манастира сазнало се понешто и на основу турске документације о позицији манастирске шуме, којом је враћен земљишни посед одузет у време реституције.
Током Првог српског устанка, братство и сам манастир дали су свој допринос у борби против турских освајача. Црква је била опљачкана и запаљена, а постојећи фрескопис непријатељи су уништили стружући га копљима. Поред тога што су калуђери манастира учествовали у борбама, манастир је претворен у болницу, а главна манастирска црква у касарну, па је у то доба служба обављана у једној од соба конака. Касније је та соба постала капела, посвећена Успењу Пресвете Богородице.
– Док косимо често наиђемо на кртичњаке и мравињаке, па када косачица уништи мравињак, мрави одмах вредно почну да га обнављају. Тако је било и у овој светињи. Заједно са свештеницима, монасима и верним народом Посавотамнаве, манастир не само што је био духовно стециште овога краја, него и прва болница и школа. Дакле, зборно место људи који су се појили духовношћу, вером, моралом. Место на које су вековима уназад долазили наши преци – Јава Јустин, свети владика Николај, патријарх Павле, и многи светитељи – истиче архимандрит Филимон.
Једини пут манастир је на неколико година запустео када се свод цркве 1888. срушио. Данашња црква подигнута је 1892. године у неовизантијском стилу.
– Када је рађено подно грејање храма деведесетих година, нађени су темељи првобитне цркве. На основу тога, архитекта Пеђа Ристић испројектовао је како је заправо изгледао тај храм. Реплика храма налази се на манастирском гробљу, то је храм посвећен васкрсењу Христовом – каже старешина Каоне.
У Првом светском рату спаљена је црквена архива и однета су два звона, а црква је много страдала. У следећем великом рату овде је било прихватилиште. Године 1962. године кренуло се у велику физичку и духовну обнову светиње, а данас је ово мушки манастир у ком се налази веома вредна ризница.
– Без обзира на турске паљевине, аустроугарске и немачке нападе сачуване су важне реликвије – дуборез игумана хаџи Рувима Нешковића, крст који је Карађорђе у својим рукама носио у устанцима. Чува се и једно од првих штампаних јеванђеља у Москви, ручни филигрански радови, као и минеји штампани у 16. веку – наводи свештеник.
Манастир Каона је међу верницима чувен по реликвији која се чува овде – делићу чудотворних мошти Свете Петке, али и многих других светаца: светог владике Николаја, апостола Андреја, Нектарија Егинског, светих великомученица Варваре, Екатарине, Анастасије и Христине, светих Козме и Дамјана, Јована Златоустог, Василија Великог. Манастир је чувен и по изради фресака и свећа од чистог воска, мелема и лековитих напитака за побољшање имунитета.
Овде се крсти преко 200 мештана годишње, али када је аутентични хришћански обред крштења у питању, од осталих манастира Каону издваја прва крстионица подигнута у Србији 1986. године.
– Потребно је знати значај крштења – то није индивидуални чин, него ступање у свету заједницу са Христом и другим људима. Овде се крштавају често одрасли људи, у базену, потапањем, као некада. Одатле животни пут креће путем храма, свете литургије и причешћа, и тако се преноси даље у свакодневни живот – прича свештеник и истиче да је у темељу крстионице сваки камен донет са неког светог места – из Ватопеда, Кијева, Москве, Хиландара, Жиче, Петрове цркве у Расу, где је Свети Сава крштен.
Реплика пећине Христовог рођења посебно је занимљива малишанима, који овде уче прву и најважнију животну лекцију.
– Знамо да се Господ родио у Витлејему. Спаситељ човечанства уточиште је нашао међу јагањцима у пећини. Деци буде интересантно што је Христ рођен на таквом месту, што говори да је скромност основна и почетна хришћанска врлина. На Бадње вече овде се пали велики бадњак, дође пуно деце да осете радост и мир Христовог доласка међу овај свет – напомиње.
Манастирско братство данас чине само два калуђера, а некада је овде живело и стотину људи. Обим посла је исти, помоћ је све теже наћи, али без обзира на околности, звона редовно звоне, а света литургија не изостаје.
– Људи кажу лепо је покошено, има много цвећа, ја кажем да је све то споља, важно је оно што се унутра дешава. Ако у лепо окреченој школи нико не учи, онда то нема смисла. Поента је да се божје име призива са овог места, где ће људи црпети благодат. Манастир представља визију небеског раја на земљи, кроз свето богослужење, склад, мир и љубав између људи – каже архимандрит Филимон.
Да су непредвидиви путеви Господњи доказ је иконостас у дуборезу, који је радио отац Доротеј, Швеђанин из Гетенбурга. Од оца протестантског свештеника, некада и сам протестант, овде је заволео православље, замонашио се, а данас је игуман православног манастира покрај родног места у Епархији британско-скандинавској.
Два пута годишње овде се организује добровољно давање крви, као и такмичење деце у пецању на манастирском језеру. Предуслов је да дођу на јутарњу службу и нешто науче.
– Често долазе и екскурзије и да се приметити разлика између деце која осећају зашто су ту и оних других – нервозни, нестрпљиви, у хистерији, немају пажње да поразговарају, саслушају, да буду на молитви. Када дођу из мањих и мирнијих крајева, и они су мирни и тихи, иду двоје по двоје, слушају шта им се говори. Надамо се да је свака реч коју чују овде, посејана у њима као семе, па ће кад-тад доћи и род – поручује архимандрит Филимон.
Догодине славиће се великих и важних 630 година од оснивања манастира, у ком речи архимандрита Филимона сажимају суштину све његове лепоте и вредности – онај ко жели и уме, овде ће пронаћи мир и понети га даље са собом.
Из серијала НАСЛЕЂЕ ПОСАВОТАМНАВЕ. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Владимирци. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
