За Авду Егановића (49) из Шапца не постоји Божић, Ускрс, Први мај. Не сећа се када је последњи пут Нову годину дочекао са породицом и пријатељима. Он не зна шта је празник. На посао креће када сви спавају. Ради по киши, ветру, сунцу и снегу. Враћа се кући мокар, у голој води од врелине и тешког рада. Хода улицом уздигнуте главе јер свој хлеб зарађује поштено. Чак и када није сладак, не осећа горчину, јер Авдо Егановић зна да то ради због своје породице и њихове среће.
На радном задатку (Фото: приватна архива)
Када је „Заштита биља“, где је радио годинама, отишла у стечај, нашао се на улици. Машински техничар по струци, врстан металостругар и руковалац парних котлова, прихватио је посао у шабачком Јавном комуналном предузећу „Стари град“ где већ осам година ради на кошењу траве. И када је најтеже, а тако је скоро свакога дана, не скида осмех са лица.
– Радити се мора. Од тога зависимо ја и моја породица. Због њих морам да будем весео, чак и када ми није до тога – прича Авдо.
Са улице коју је очистио са колегама (Фото: приватна архива)
Он и његове колеге навикли су да их зову ђубретарима. На послу често осети поштовање, али и понижење. Чак и када трпи увреде, не сагиње главу, јер зна да је његов образ чист, колико год да је радни комбинезон прљав.
– Буде свега. Често нам људи изнесу кафу и сок. Морам да кажем да има баш финих људи. Међутим, има и оних других. Прошле године сам имао једну ситуацију где нам је човек псовао и оца и мајку јер му нисмо почистили испред дворишта. Међутим, ми косимо, и деси се да немамо никог да чисти за нама јер је мањак људи. Ја не разумем то, дође човек и покоси испред куће и шта му је проблем да то почисти. А није било ни за једну лопату. Тако повремено наиђемо на људе који негодују. Ја често размишљам да можда и ти људи имају својих проблема па тако реагују, али ми гледамо на све начине да избегнемо конфликт – прича.
Са колегама (Фото: приватна архива)
Када нема посла око кошења, ради на ђубретару. Преко његових руку прошло је на тоне смећа. Понекад их не осећа од умора, али следећег дана све заборави. И то није све. 78 пута дао је крв.
– Први пут сам дао крв и то у средњој школи, 14. децембра на мој рођендан. Последњих десетак година дајем крв четири пута годишње, једино кад сам прехлађен и када не могу да дам, само тада прескочим. Мој отац је такође давалац, али и мој брат и син – прича овај хуманиста.
Са млађим сином Џемом (Фото: приватна архива)
Тренирао је фудбал у Борцу, Аиковом подмлатку и Партизану из Дреновца. Због посла је напустио спорт. Са супругом Маријом, са којом има троје деце, овог августа прославиће 29 година брака.
Редован давалац крви (Фото: приватна архива)
У априлу је напунио осам година стажа у ЈКП „Стари град“, али још није добио посао за стално. Нада се да ће и то доћи на ред, јер верује у заслуге и овоземаљску правду.
