Емотивна порука коју је доктор Зоран Јовановић, психијатар шабачке Опште болнице“Др Лаза Лазаревић“ објавио на друштвеним мрежама, ганула је многе. Доктор Јовановић, који важи за изузетног стручњака и посвећеног професионалца, између осталог, истиче „да ће хероји овог времена бити обични, неприметни, велики људи, сви они који буду више давали него узимали, милосрдни, брижни, одговорни, истрајни, упорни, обзирни, срдачни и пожртвовани“. Јовановић подсећа на лекарску обавезу која подразумава да ће се „неприкосновено поштовати и борити се за сваки људски живот, бити стручни, храбри, посвећени, истрајни, одлучни и трезвени“.
Др Зоран Јовановић, посвећени професионалац (Фото: приватна архива)
Поштовани Људи,
Подстакнут забринутошћу, коју осећам код својих ближњих, осмелићу се да у своје и име колега, здравствених (са)радника и немедицинског особља, са којима већ дуго радим, обећам да ћемо заиста бити на висини задатка који је пред нама. И не кажем то реда ради, да бих вас умирио! Можда смо понекад нељубазни, можда недовољно заинтересовани, равнодушни пa и надмени, можда смо само живе душе, са свим мањкавостима. Верујте, баш такви знамо шта је осећање личне и професионалне дужности, посебно у овако тешким тренуцима.
A предстоји нам борба против два невидљива Колоса, вируса и још подмуклијег, страха. Уплашеност од смрти својствена je свима нама и усуд који нас непрестано прати. Стога цео живот и проведемо у илузији да га можемо контролисати, а он нам се баш сад руга и показује колико смо заправо немоћни, слаби и рањиви. У овом тренутку, тај страх више није пригушен већ отворен, свеприсутан, и приказује се кроз узнемиреност, очај или, још страшније, негацију. Порицање да се Зло дешава, овде и сад, опаснијe је од самог вируса и чини да сe немали број појединаца понаша неодговорно, охоло али и малодушно, до те мере да угрожава опстанак заједнице. Страх од коначности треба само да нас научи да исправније живимо, да преиспитамо себе, да преузмемо одговорност за сопствено делање и да се мењамо на боље. А прилика и захтева да свако од нас часно и предано обави своју дужност, како бисмо сачували једино непролазно и врхунско Добро- здравље и духовно богатство.
У овој болној Игри не може победити само један човек него ће хероји бити обични, неприметни, Велики људи, сви Они који буду више давали него узимали, Они милосрдни, брижни, одговорни, истрајни, упорни, обзирни, срдачни и пожртвовани. И већ данас видим тe јунаке – Перу, који дезинфикује своју зграду, Ивану, која ми је продала хлеб, Aвду, који чисти улице, Веру, која лечи болесне, Наду, која држи часове, Александру и Стефана, који уче, Joвана, који је у самоизолацији. Они разумеју и играју своје улоге на најбољи могући начин.
А наша лична и професионална обавеза је да, својим знањем и умећем, лечимо болесне, по важећој медицинској доктрини и у складу са етичким принципима. Јер, вазда, у овом нашем послу, савест без знања била је бескорисна, а знање је без савести поништавало професију. То подразумева да ћемо неприкосновено поштовати и борити се за сваки људски живот, бити стручни, храбри, посвећени, истрајни, одлучни и трезвени. Нисмо и нећемо бити одговорни за немоћ медицине али ћемо бити одговорни за све оно шта је могло да се учини, пред својом савешћу, пред људима и, за оне који верују или Га слуте – Богом. Да бисмо постигли највише што можемо, неопходна нам је и ваша помоћ. Поред права на лечење и поштовање њиховог достојанства, од болесних очекујемо да говоре истину, да поступају према стручним саветима и буду стрпљиви. Узајамно уважавање, поверење, поштовање, одговорност, обзир и брига за друге биће заједничке највише вредности и једине исправне путовође. Јер, живот без врлина, живот је лишен сваког смисла, постаје само једна пустош и пуко телесно битисање!
Ту смо, испред вас, спремни да се заједно боримо и победимо!
Срдачан поздрав,
Зоран Јовановић
