„Тих је година све што се могло назвати новином, што је било корисно и од неке потребе, улазило прво у Шабац, а кроз њега у Милошев Крагујевац, Београд, па у целу Србију“, писао је Милан Јевтић. На десној обали Саве, чули су се први звуци клавира, а све улице секле су се под правим углом. Династија која је ослобађала, уздизала, изграђивала и стекла независност Кнежевине, односно Краљевине Србије, оставила је траг и у Шапцу. Тачније, томе је заслужан Јеврем, најмлађи брат српског кнеза Милоша Обреновића, истовремено и најмлађе од деветоро деце у породици Мартиновић – Михаиловић. У Шапцу је провео 15 година и својим делима сврстао се у ред знаменитих бесмртника. Зато се његов боравак у Шапцу назива „Јевремовим златним добом“. Својим визионарским деловањем ударио је темеље потоњег „Малог Париза“.
Јеврем Обреновић, са сином Милошем и ћерком Анком ( Фото: Ј. Губелић, Народни музеј Шабац)
Његова мајка Вишња се два пута удавала. Први пут, за Обрена Мартиновића, из села Бруснице, са којим је имала троје деце; после Обренове смрти, Вишња се удала за сиромашног удовца Теодора Михаиловића, у селу Добрињу. Вишња и Теодор су имали три сина: Милоша, Јована и Јеврема, који је рођен 1790. године у Добрињи. Вишњини и Теодорови преци су били херцеговачки досељеници; у ове крајеве су дошли крајем XVII или почетком XVIII века. По завршетку аустријско-турског рата (1788-1791), Теодор умире остављајући породицу у немаштини. Неколико година касније, браћа по мајци – Јаков и Милан, одвели су мајку Вишњу, заједно са Милошем, Јованом и Јевремом, на своје имање у Брусницу.
Писмо Јевремово Цветку Рајовинићу – намештенику попечитељства финансија, 19. април 1839. године ( Фото: Ј. Губелић, Међуопштински историјски архив Шабац)
Милан Обреновић је имао великог утицаја на васпитање и развој млађе браће, о чему сведочи и чињеница да су Милош, Јован и Јеврем, који су се иначе презивали Теодоровић, узели презиме брата по мајци – Обреновић. Године 1816, Милош је поставио Јеврема за обор-кнеза Шабачке нахије. У Шабац је стигао у марту и убрзо се оженио Томанијом Богићевић, са којом је имао осморо деце – седам кћери и једног сина. Пуну зрелост и заснивање сопствених породица доживело је само четворо: близнакиње Симка и Јелка, затим Анка и син Милош. Са шабачке цркве, први пут су се огласила звона када се родио Јевремов син Милош, отац будућег краља Милана. Заповедник нахије је у Шапцу развијао трговину, уређивао варош и окупљао образоване људе.
Одговор кнезовима нахије како да тумаче закон о супружницима, 9. јун 1829. године ( Фото: Ј. Губелић, Међуопштински историјски архив Шабац )
Шабачку варош, у којој је боравио од 1816. до 1831. године, Јеврем је уредио по „европејски“. Главне улице су се секле по правим углом, а остале су „према њима изведене лењиром“. Живео је у свом конаку, који је завршен 1824. године. У њему се живело по „европејским“ назорима и манирима. Здање је било стециште школованих и учених људи, интелектуалне и уметничке елите ондашње Србије, којима је Јеврем био мецена и потпора. Била је то складна спратна грађевина која „симетријом, архитектуром и красотом превасходи све конаке и дворове у Србији“. Једна од најлепших зграда у тадашњој Србији, имала је прва пенџерска стакла, еркере и високи кров покривен шиндром. Сходно томе, одиграо је значајну улогу у подизању општег културног нивоа ондашње Србије. Његова библиотека у Конаку у Шапцу, са делима Лафонтена, Купера, Скота, Шилера и других, спада у ред најбогатијих у Србији.
Писмо Јеврема Обреновића Кнезу Михаилу, новембар 1839. године ( Фото: Ј. Губелић , Међуопштински историјски архив Шабац)
Захваљујући Јевремовом схватању важности народног просвећивања, Шабац је, међу првима градовима у Србији, обновио школе, имао учитеље, лекаре, апотекаре, „художественике“, итд. Године 1826, у Шапцу ради школа код цркве, коју је Јеврем подигао сопственим средствима. Школу похађа 100 ученика у првој, и 25 у другој класи. У школи раде два учитеља; једног плаћа Шабачка општина, а другог Јеврем, из свог џепа, 1200 гроша годишње.
Јеврем је у Шапцу подигао и прву касарну, спратну зграду са четири одељења, у којој се могло сместити 60 војника. За време Јевремове владе, у Шапцу су почеле да раде бројне значајне установе: Шабачки магистрат (1823), грађанска болница са две просторије (већа за болеснике, мања за лекаре, 1826. године), добро опремљена апотека (1826), касарна (зграда са четири просторије) са 60 војника итд. Јоаким Вујић сведочи да је, 1826. године, у Шапцу затекао солидно снабдевену апотеку са лековима у вредности од 5000 гроша.
Макета Јевремовог конака у Шапцу ( Фото: Ј. Губелић, Народни музеј Шабац )
Године 1829, довео је у Шабац, из Сомбора, Јосифа Шлезингера, за учитеља музике својој деци. Шлезингер је убрзо формирао у Шапцу сопствену „музичку капелу“. После хатишерифа из 1830. године, Милош је проценио да му је, уз добро организовану војску, потребна и војна музика, па је Шлезингер, 1. јуна 1831. године, постављен за капелника војне музике у Крагујевцу.
Од Јевремовог конака, остала је само плоча која се чува у шабачком Народном музеју ( Фото: Ј. Губелић )
После дуже болести, Јеврем је умро на свом имању у Влашкој, 9. септембра 1856. године. По Јеврему Обреновићу, данас се у Шапцу зове главна улица, школа у насељу Живинарник и Јевремовац, предграђе града на Сави.
Либаде Томаније Обреновић ( Фото: Ј. Губелић, Народни музеј Шабац )
Значај предмета који су сачувани
У шабачком Народном музеју., међу предметима, чува се и либаде Томаније Обреновић. Анка Обреновић, кћи господара Јеврема Обреновића, у патријархалној Србији прве половине 19. века, била је „прва Европљанка, интелектуалка и аристократкиња“. Жена која је у много чему предњачила, у српству је, нажалост запамћена само због намере да своју ћерку Катарину уда за брата од стрица, кнеза Михаила.
У писму Јеврема Обреновића кнезу Михаилу, између осталог обавештава га да је „народ миран и да очекује његов повратак“. У писму истиче да „само неколико чиновника ропће и виче против кнеза и фамилије“.
У одговору кнезовима Шабачке нахије, Јеврем их упућује како да тумаче Закон о брачним супружницима. На томе је нарочито инсистирао Милош Обреновић, који је придавао велику важност демографском потенцијалу у националном осамостаљивању и развоју. У те сврхе вешто је користио сеоске и породичне страхове од нероткиња и истицао да је способност рађања женина највећа врлина, али је уводио и конкретније подстицаје, попут средстава за „удадбину“ мајке ванбрачног детета у износу око 200 гроша, што није био занемарљив мираз у средини исцрпљеној устанцима и бунама.
Из серијала “Знаменитих траг”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
