Дистрикт
У фокусу

ЗБОГ ЧЕГА СЕ ЗА БОЖИЋ ПЕЧЕ ПРАСЕ А НЕ ПЕРНАТА ЖИВОТИЊА

У српском народу печеница је најчешће младо прасе или младо јагње. Веселин Чајкановић, доктор филозофије, филолог, етнолог, преводилац, историчар који је изучавао религијске теме у својим делима наводи да је наш народ, пре „прихватања“ хришћанства практиковао различите ритуале како би се заштитио од злих духова. По мишљењу Чајкановића врло угледно место о божићним празницима има печеница. Без печенице Божић се не може замислити. Народно веровање је да се на празничну трпезу не износи перната живина јер симболише назадовање и растурање куће пошто кљуца и баца земљу иза себе.

Посебну симболику има прасе

„Печеница се одабира на доста времена пре Божића, и онда се подвргава особитом режиму; она има своје нарочито име („божићњар“, и слично). Очевидно је да печеница није обично јело, које се износи на божићњу трпезу тек толико да би на њој била једна деликатеса више. Пажња која се печеници указује, веровање у њену магичну моћ, и сасвим чврсто уверење да је она о Божићу неизоставна – све то доказује да ми у убијању и једењу печенице имамо један религиозни, жртвени обред. Речи „Божић је Божић, а пециво му је брат“ имају много дубљи религијски смисао но што на први мах изгледа. Култ животиња познат је, или је био познат свима народима; и кроз фазу када су животиње обожаване морала је да прође свака религија. У религији нашег народа има ваздан трагова од оваквог стања ствари. Трагова најпримитивнијег савеза између човека и животиње, тотемизма, има највише“, наводи Чајкановић.

На Туциндан се реди и пече

Због чега баш свиња?
„До сада нарочито није ништа говорено о свињи. Међутим, има података из којих се види да је она у старини нашег народа имала демонску моћ и јасан тотемистички карактер. Из свега овога јасно је да је свиња, у старини нашег народа, била демонска, тотемистичка животиња. Божићње пециво је жртва, и то сакраментална жртва, нека врста причешћа. У примитивном друштву постојала је обавеза да се тотем, или иначе демонска животиња, не убија и не једе; али упоредо с тим развила се идеја теофагије, ритуалног једења божанства. Демонску, „свету“ животињу, примитиван човек иначе не дира, али је свакако у његовом интересу да, с времена на време, или и непериодично (нпр. у случају какве епидемије), окуси њене крви и њенога тела, да би се на тај начин дивинизирао, и постао отпорнији према утицајима злих демона. После свега овога – јасно је да је божићње пециво тотем или божанство, које има ритуално да се поједе. Пословица – очевидно, врло старинска – „Божић је Божић, а пециво му је брат“, постаје нам сада јаснија. Она пециво подиже на ранг божанства, и идентификује га са божанством коме припада божићни празник. Ми, дакле, у печеници имамо, очевидно, божанство које се жртвује. Међутим, једна од основних идеја у историји религије је да се божанство и жртвује и рађа у исти мах када је жртвовано (упор. нпр. случај са Адонисом, Дионисом, и др.), и у том погледу интересантно је да уопште Божић као такав, Божић као дан рођења младога, новога бога почиње у оном тренутку када је жртвовање пецива дефинитивно готово, тј. када је пециво скинуто са ражња: у том тренутку уноси га домаћин у кућу, с главом унапред, и поздрави укућане са „Христос се роди!“

Вредни мајстори испеку од 200 до 400 прасића

Печеница се пече на два дана пред Божић, 5. јануара, на Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница „тукла“ – убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда, убијено или ошамућено прасе или јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан.
Домаћини који услужно пеки и реде, испеку у просеку од 200 до 400 прасића.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *