Distrikt
U pokretu

ZA NJEGA NE POSTOJI PRAZNIK, RADI ČESTIT POSAO ZBOG KOG NE OSEĆA STID

Za Avdu Eganovića (49) iz Šapca ne postoji Božić, Uskrs, Prvi maj. Ne seća se kada je poslednji put Novu godinu dočekao sa porodicom i prijateljima. On ne zna šta je praznik. Na posao kreće kada svi spavaju. Radi po kiši, vetru, suncu i snegu. Vraća se kući mokar, u goloj vodi od vreline i teškog rada. Hoda ulicom uzdignute glave jer svoj hleb zarađuje pošteno. Čak i kada nije sladak, ne oseća gorčinu, jer Avdo Eganović zna da to radi zbog svoje porodice i njihove sreće.

Na radnom zadatku (Foto: privatna arhiva)

Kada je „Zaštita bilja“, gde je radio godinama, otišla u stečaj, našao se na ulici. Mašinski tehničar po struci, vrstan metalostrugar i rukovalac parnih kotlova, prihvatio je posao u šabačkom Javnom komunalnom preduzeću „Stari grad“ gde već osam godina radi na košenju trave. I kada je najteže, a tako je skoro svakoga dana, ne skida osmeh sa lica.
– Raditi se mora. Od toga zavisimo ja i moja porodica. Zbog njih moram da budem veseo, čak i kada mi nije do toga – priča Avdo.

Sa ulice koju je očistio sa kolegama (Foto: privatna arhiva)

On i njegove kolege navikli su da ih zovu đubretarima. Na poslu često oseti poštovanje, ali i poniženje. Čak i kada trpi uvrede, ne saginje glavu, jer zna da je njegov obraz čist, koliko god da je radni kombinezon prljav.
– Bude svega. Često nam ljudi iznesu kafu i sok. Moram da kažem da ima baš finih ljudi. Međutim, ima i onih drugih. Prošle godine sam imao jednu situaciju gde nam je čovek psovao i oca i majku jer mu nismo počistili ispred dvorišta. Međutim, mi kosimo, i desi se da nemamo nikog da čisti za nama jer je manjak ljudi. Ja ne razumem to, dođe čovek i pokosi ispred kuće i šta mu je problem da to počisti. A nije bilo ni za jednu lopatu. Tako povremeno naiđemo na ljude koji negoduju. Ja često razmišljam da možda i ti ljudi imaju svojih problema pa tako reaguju, ali mi gledamo na sve načine da izbegnemo konflikt – priča.

Sa kolegama (Foto: privatna arhiva)

Kada nema posla oko košenja, radi na đubretaru. Preko njegovih ruku prošlo je na tone smeća. Ponekad ih ne oseća od umora, ali sledećeg dana sve zaboravi. I to nije sve. 78 puta dao je krv.
– Prvi put sam dao krv i to u srednjoj školi, 14. decembra na moj rođendan. Poslednjih desetak godina dajem krv četiri puta godišnje, jedino kad sam prehlađen i kada ne mogu da dam, samo tada preskočim. Moj otac je takođe davalac, ali i moj brat i sin – priča ovaj humanista.

Sa mlađim sinom Džemom (Foto: privatna arhiva)

Trenirao je fudbal u Borcu, Aikovom podmlatku i Partizanu iz Drenovca. Zbog posla je napustio sport. Sa suprugom Marijom, sa kojom ima troje dece, ovog avgusta proslaviće 29 godina braka.

Redovan davalac krvi (Foto: privatna arhiva)

U aprilu je napunio osam godina staža u JKP „Stari grad“, ali još nije dobio posao za stalno. Nada se da će i to doći na red, jer veruje u zasluge i ovozemaljsku pravdu.

 

Svideo vam se tekst?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *