Дистрикт
У покрету

ЗА ЊЕГА НЕ ПОСТОЈИ ПРАЗНИК, РАДИ ЧЕСТИТ ПОСАО ЗБОГ КОГ НЕ ОСЕЋА СТИД

За Авду Егановића (49) из Шапца не постоји Божић, Ускрс, Први мај. Не сећа се када је последњи пут Нову годину дочекао са породицом и пријатељима. Он не зна шта је празник. На посао креће када сви спавају. Ради по киши, ветру, сунцу и снегу. Враћа се кући мокар, у голој води од врелине и тешког рада. Хода улицом уздигнуте главе јер свој хлеб зарађује поштено. Чак и када није сладак, не осећа горчину, јер Авдо Егановић зна да то ради због своје породице и њихове среће.

На радном задатку (Фото: приватна архива)

Када је „Заштита биља“, где је радио годинама, отишла у стечај, нашао се на улици. Машински техничар по струци, врстан металостругар и руковалац парних котлова, прихватио је посао у шабачком Јавном комуналном предузећу „Стари град“ где већ осам година ради на кошењу траве. И када је најтеже, а тако је скоро свакога дана, не скида осмех са лица.
– Радити се мора. Од тога зависимо ја и моја породица. Због њих морам да будем весео, чак и када ми није до тога – прича Авдо.

Са улице коју је очистио са колегама (Фото: приватна архива)

Он и његове колеге навикли су да их зову ђубретарима. На послу често осети поштовање, али и понижење. Чак и када трпи увреде, не сагиње главу, јер зна да је његов образ чист, колико год да је радни комбинезон прљав.
– Буде свега. Често нам људи изнесу кафу и сок. Морам да кажем да има баш финих људи. Међутим, има и оних других. Прошле године сам имао једну ситуацију где нам је човек псовао и оца и мајку јер му нисмо почистили испред дворишта. Међутим, ми косимо, и деси се да немамо никог да чисти за нама јер је мањак људи. Ја не разумем то, дође човек и покоси испред куће и шта му је проблем да то почисти. А није било ни за једну лопату. Тако повремено наиђемо на људе који негодују. Ја често размишљам да можда и ти људи имају својих проблема па тако реагују, али ми гледамо на све начине да избегнемо конфликт – прича.

Са колегама (Фото: приватна архива)

Када нема посла око кошења, ради на ђубретару. Преко његових руку прошло је на тоне смећа. Понекад их не осећа од умора, али следећег дана све заборави. И то није све. 78 пута дао је крв.
– Први пут сам дао крв и то у средњој школи, 14. децембра на мој рођендан. Последњих десетак година дајем крв четири пута годишње, једино кад сам прехлађен и када не могу да дам, само тада прескочим. Мој отац је такође давалац, али и мој брат и син – прича овај хуманиста.

Са млађим сином Џемом (Фото: приватна архива)

Тренирао је фудбал у Борцу, Аиковом подмлатку и Партизану из Дреновца. Због посла је напустио спорт. Са супругом Маријом, са којом има троје деце, овог августа прославиће 29 година брака.

Редован давалац крви (Фото: приватна архива)

У априлу је напунио осам година стажа у ЈКП „Стари град“, али још није добио посао за стално. Нада се да ће и то доћи на ред, јер верује у заслуге и овоземаљску правду.

 

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *