Дистрикт
Друштво

УСПЕЛИ ДА САЧУВАЈУ ГОЛИ ЖИВОТ, А ЗА СРЕЋУ ИМ САМО МАЛО ТРЕБА

Мајка нас је увек склањала да не гледамо када отац дође кући припит. Често нисмо имали где да побегнемо. Када је мама коначно одлучила да одемо, за нас је то био спас. Ми овде немамо много тога, али смо бар сигурни – овим речима нас је дочекала Милена (13) на вратима гараже у којој она и њена сестра Маријана (11) спавају.

Побегли надајући се бољем животу

Она је најстарија од петоро деце Милене Несторовић (32), жене која је бежећи од насилног супруга са четворо деце из лозничког краја покушала да пронађе срећу уз Владана Гајића (34). Знала је она да је ту чека немаштина, али и поштен и вредан супруг. Тог августа требао јој је само мир и лепа реч, јер у кући где је живела и изродила децу годинама је само покушавала да сачува голи живот.
А Владан од рођења зна шта је немаштина, али и доброта. За прво се побринула судбина, а друго је стекао у дому свог тече у Волујцу, који га је прихватио када је имао десет година, школовао и отхранио. Са много љубави прихватио је Милену и њених четворо деце и кренуо да одваја новац да се скуће. Дневнице дрвосече нису довољне за бољи дом, па је уз финансијску помоћ свог тече у селу Двориште код Шапца купио скромну викендицу од тридесетак квадрата. Тада су мислили да имају све, а онда је пре шест месеци на свет дошла и Теодора, па су соба и предсобље постали тесни за њих седморо. Онда је Владан за Милену и Маријану преуредио гаражу. У том дому дочекују нас чисти, насмејани и срећни, јер су пре свега безбедни. Не смета Милени ни то што мора да помаже мајци иако посла има напретек. Муче се и за основно – воду и храну. Милена сваки дан из бунара извуче на десетине кофа воде да би сви имали да обуку чисто.

Испред викендице где сада сви живе

У кући нема воде, па доносе из бунара

– Ја извучем воду из бунара и наливам машину. Тако перем веш. У кући немам воде, али ја наточим цистерну и имамо у току дана – прича Милена, која је домаћин и домаћица док је муж ради по шумама широм Србије. Да овде влада слога и јединство види се на први поглед. Милена и Маријана чувају Теодору од када се родила, а помажу им Слободан (9) и Марија (7). Лакнуло је и мајци Милени, која сада може и у дневницу.
– Идем ја сваки дан, ту нема никаквих проблема. Спремим им ручак и идем да зарадим. Сад је било јагода и малина. Има где да се заради. Мало муж донесе, мало ја зарадим. За храну имамо своју баштицу и тако се снабдевамо – прича Милена, иако је и сама свесна да су услови веома тешки.
И малишани виде да је тешко и зато имају само једну жељу. На питање шта им недостаје, све четворо углас одговарају – купатило!
– Најтеже нам је кад желимо да позовемо другаре кући јер ми немамо купатило, већ идемо у пољски WC. Због тога их не зовемо ни на рођендан. Тешко нам је кад треба да се купамо јер немамо просторију за то. Онда мама донесе корито, напуни водом и ту се купамо на смену. То нам је најтеже. Мора да довуче доста воде из бунара за све нас, а и нама двема је тешко да се окупамо у кориту јер смо већ велике – прича најстарија Милена.
Она покушава да одмени мајку где год је то могуће. Милена би с мајком и у надницу, али неко мора да чува бебу. Највише новца иде на храну, за остало шта претекне.

 

Najteže nam je kad želimo da pozovemo drugare kući jer mi nemamo kupatilo, već idemo u poljski WC. Zbog toga ih ne zovemo ni na rođendan - kaže Milena

Најтеже нам је кад желимо да позовемо другаре кући јер ми немамо купатило, већ идемо у пољски WC. Због тога их не зовемо ни на рођендан – каже Милена.

Ми немамо компјутер и модерне телефоне као наши другари. Волели бисмо да имамо и леп телевизор, јер овај је много стар и често не ради – каже Маријана.
Њена мајка слуша шта говоре ћерке и тужно додаје:
– Овамо у продужетку направили смо оставу и ту држимо замрзивач. Ту би могло да се уради купатило, али за нас је то велика инвестиција. Све што зарадимо у надници, оде на децу. Ми се не либимо да радимо, али не можемо толико да зарадимо. И ову викендицу смо купили уз помоћ Владиног тече.

Све је уредно и чисто, али им доста тога недостаје

Не жале се Несторовићи ни на то што на истом столу уче и једу, нити што понекад спавају сви заједно, што је телевизор стар две деценије, а компјутер виђају само код другара. Ипак, волели би да живе у мало бољим условима. Нјиховој срећи тада не би било краја.
Милена Несторовић не прима дечји додатак нити социјалну помоћ због нерешених имовинско-правних односа. Они нису нерешиви, али треба ићи више пута аутобусом до града, а њима је сваки дан шанса да зараде у надници.

Država ne pomaže zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa

У гаражи сви уче

– Кад смо купили кућу и кренули да легализујемо, испоставило се да није исти број катастарске парцеле у уговору јер бивши власник има још једну парцелу мало ниже. То је тако остало јер муж по петнаест дана не долази са терена и никако да то решимо и преведемо. Ми се сад не водимо на овој адреси и због тога не можемо да добијемо никакву помоћ – објашњава Милена.

Како да помогнете
Сви који желе да помогну могу да пошаљу СМС на хуманитарни број 2552 или да уплате средства на динарски текући рачун “Блиц фондације”: 2750010221949709 90 или на девизне рачуне 10221949724 45 – за уплате у еврима; 10221949711 84 – за уплате у швајцарцима и 10221949717 66 – за уплате у доларима, Социете Генерале Србија, Београд.

За нашу децу
Цена поруке 100 динара
Важи за све мреже
Динарски рачун:
275001022194970990
Социете Генерале Србија

Дистрикт/Блиц/ Срце за децу

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *