Distrikt
Društvo

KAO BEBA BIO U BORBAMA, MAJKA MU DALA SVOJU INJEKCIJU DA BI MU SPASLA ŽIVOT

Srboljub Tufegdžić (78), najmlađi živi četnik, danas živi u Americi, a posle blizu osam decenija njegova životna priča intrigira javnost. Sin majora Vojislava Tufegdžića, komandanta Cerskog korpusa, rođen je u ratu davne 1941. godine. Zahvaljujući četnicima, kao beba bio je u borbama, a život mu je na kraju spasla partizanka.

Rođen u jeku borbi Drugog svetskog rata (Foto: M. Lazić)

Srboljubov otac Vojislav ko­m­andovao je u ok­viru Cersko–majevičke grupe korpusa, uvek u prvim redovima i najvećim borbama. U pisanim sećanjima ratnih očevidaca stoji slika Voje kako jaše konja i predvodi svoju jedinicu, dok ispred sebe u sedlu drži sina Srboljuba.
– Kada je Draža 1941. godine naredio Račiću, koji je u to vreme bio komnadant grupe Majevičkog korpusa, a moj otac njegov zamenik, da pređu u Bosnu i pomognu srpskom narodu, moja majka je zadobila bolove i ona se u jednoj kući u selu Savkovići ispod Bobije porodila. Mene je Račić krstio i odmah smo krenuli sa njima u borbu – priča Srboljub.

Otac i sin u ratu (Foto: privatna arhiva)

Dragoslava Cana Mašić iz Šapca, nesvršena studentkinja medicine, gotovo sve vreme rata bila je sa Dražinim četnicima u planinama. Nosila je sina Srboljuba na rukama, uglavnom na kraju čete, dok su vojnici ratovali. Neretko, ona je lečila i previjala ratnike, sve dok nije dobila tifus. Srboljub je tada imao četiri godine.
– Penicilin se tek pojavio. Bilo ge je teško naći. Međutim, njoj su u jednom trenutku ostale dve injekcije. Kao medicinski stručnjak ona je znala da će to možda biti dovoljno za nas dvoje, ali je sumnjala da možemo i umreti. Da se to ne bi desilo, ona odluči da meni da obe injekcije i ja preživim, a ona umre – priseća se Srboljub, kom su kasnije ispričali tu priču.

Srbini roditelji na venčanju (Foto: http://jadovno.com)

Majka je sahranjena u crkvenoj porti u Modriči, koja je gledala na zgradu OZNE. Porodica nikada nije pronašla grob jer je posle rata taj plato prekopan.
Vojska je preuzela dečaka, pa je, po naredbi majora Vojislava Tufegdžića, jedan od vojnika uvek pazio na malog Srboljuba.

Srboljub sa 4 godine, kada mu je umrla majka (Foto: privatna arhiva)

– U jednoj velikoj borbi, vojnik koji me je nosio, ili se uplašio ili je bio ranjen, napisao je na papiru moje ime i prezime, podatke da sam sin majora Tufegdžića, da su mi deda i baba iz Štitara u Mačvi, stavio me ispod jedne bukve i pokrio granjem. Tu se pucalo i ja sam bio uplašen. Ja ne znam koliko sam tu ostao, ali sam prevriskao od plakanja. Onda su naišli partizani, čuli su moj plač i izvadili me iz tog granja. Zatim su me dali jednoj kurirki koja je vodila brugu o meni dok nismo došli do Drine. Ne znam koliko je to trajalo, ali kad me je ona donela u Štitar kod babe i dede, ja nikome nisam hteo da priđem. Zapravo, nisam se odvajao od nje i zato mislim da je to potrajalo, jer sam se vezao za nju. Onda su je baba i deda zamolili da legne i da me uspava – priseća se priče koju su mu kasnije pričali svedoci.

Sa majkom i ocem sve vreme u ratu (Foto: privatna arhiva)

Od očevih roditelja iz Štitara prelazi kod majčinih u Šabac gde započinje školovanje. Tada je već bilo izvesno da će otići kod ujaka u Ameriku koji je obećao njegovim roditeljima da će se starati o njemu. Kasnije završava šabačku ekonomsku školu, a po okončanju vojske ženi se i dobija kćerku.
– Moja supruga trebalo je da se porodi pred kraj godine, ali nikako da se to desi. Na kraju, ona se porodi tek 11. januara, baš na rođendan moje majke. Onda smo odlučili da joj damo ime Dragoslava, po mojoj majci. Ubrzo je stigao poziv ujaka da idem u Ameriku. Kasnije je stigla i moja supruga sa kćerkom – priča.
Nostalgija ga je mučila, pa se 1978. vratio u Šabac. Međutim, kako ovde nije mogao da nađe posao, ponovo se vratio u Ameriku gde i danas živi.

Svideo vam se tekst?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *