Distrikt
U fokusu

DEDA DRAGO, JEDINI ŽIVI SVEDOK SPASAVANJA AMERIČKIH PILOTA U SVILEUVI

U akciji spasavanja savezničkih pilota 1944. godine, nazvanoj „Vazdušni most“, iz Srbije je u organizaciji Jugoslovenske vojske evakuisano preko 500 uglavnom američkih pilota. Najveći broj je evakuisan sa improvizovanog aerodroma u selu Pranjani kod Čačka, ali je malo poznato da je tridesetak pilota i oficira evakuisano iz koceljevačkog kraja. Jedini živi svedok, Dragutin Ašković, ne dozvoljava da se ta priča zaboravi.

Deda Drago – jedini živi svedok operacije „Halijard“ (Foto: Distrikt)

Tog septembra Dragutin Ašković imao je 23 godine. Danas, u 98. odlično se seća kako je kao komandant četničkog voda u Svileuvi naredio svojim omladincima da u njivi obrasloj šumom prave pistu za sletanje aviona.
– To je bila ledina po kojoj je išla stoka i napravila rupe. Ja onda naredim da dođe cela četa omladinaca da se ravna aerodrom. Njima kažem da ponesu motike, ašove i ko šta ima od alata, jer je trebalo sve to poravnati da avion može bezbedno da sleti – priča Dragutin Ašković, komandir omladine za Posavotamnavski srez ratne 1944. godine.

U domaćinstvu Relje Markovića za pilote su ispekli i prase (Foto: privatna arhiva)

Za to vreme, 22 američka pilota, jedan francuski i italijanski avijatičar, dva američka sanitetska oficira i jedan fotograf, bili su uz veliko obezbeđenje smešteni u kući Relje Markovića, u to doba uglednog domaćina u ovom tamnavskom selu. Povlačeći se u bezbednije delove Srbije, preko Mionice, stigli su u Svileuvu.
Pod komandom rezervnog kapetana, sveštenika Miloša Jevtića iz Brdarice, četničkog komandanta Podrinskog okruga i podnarednika Dragoljuba – Drage Aškovića iz ovog sela, počela je gradnja piste. Pozvao je, seća se Asković, 120 mladih iz sela i za dva dana napravili su improvizovani aerodrom sa pistom dugom 700 metara, propisno obeleženim znakovima za signalizaciju.
– Sećam se, ja sam lično dao pare i otišli su momci i kupili 200 kilograma kreča. To su razmutili u jednom buretu, a onda su obeležili znak sletanja, znak uzletanja, levi bok, desni bok i dokle avion može da se kreće kada sleti a da ne upadne u jarugu – priseća se Drago, u to vreme mladić čije je oficirsko školovanje u Zagrebu prekinuo rat.

Ledina na kojoj je napravljen aerodrom (Foto: privatna arhiva)

Jedini živi učesnik tog događaja ne zaboravlja trenutak kada su moćni avioni sleteli u tamnavski kraj.
– Kad je to zaujalo od Medvednika, svi smo poskakali. Prvo se jedan prizemljio. Onda je malo rolao i okrenuo se. Međutim, kad je naišao drugi, kako se spuštao, on nekako zakači i iz trupa otkine krilo. Narod je zanemeo. Ali, oni brzo izvadiše neku leguru i alat i zalemiše krilo kao da se ništa nije desilo – priseća se starina.

Deda Drago pored aviona slomljenog krila (Foto: privatna arhiva)

– Kad je narod video avione, to je bilo veselje. Znaš kako su mahali, bacali kape i šešire, igrali kolo. Svi su lepo prihvatili avijatičare, a sa njima su se sporazumevali mimikom i davali im hranu na celom putu do Svileuve. Svima je bilo milo da se spasu – kaže deda Drago.

Evakuaciju je pratilo celo selo (Foto: privatna arhiva)

Avijatičari su evakuisani u dva vojna transportna aviona tipa „dakota DC-3“.
– U ta dva aviona, koliko je nama poznato imenom i prezimenom, ukrcalo se 27 savezničkih avijatičara. Oni su odleteli u popodnevnim satima. Posle četiri pet dana u ovaj kraj došla je Šesta lička divizija i, pod znacima navoda, oslobodila ovaj kraj. Oni su ušli, praktično, u praznu Koceljevu, a četnici su se povukli prema Bosni gde su organizovali treću evakuaciju, na planini Ozren – objašnjava Zoran Živanović, viši kustos Zavičajnog muzeja u Koceljevi.

Svideo vam se tekst?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *