Јован Цвијић, оснивач научне географије у Србији, задужио је земљу коју је истраживачки сагледао више пута, најпре успостављањем њених граница, а онда и професорским и оснивачким радом. Професор Велике школе, ректор Универзитета у Београду и оснивач Српског географског друштва, државничке функције одлучно је одбијао, јер је до последњег дана, као председник Српске краљевске академије, свом народу служио искључиво преданим научним радом.
Иако у литератури стоји податак да је рођен на Михољдан 12. октобра, велики српски научник рођен је у 8. октобра 1865. у Лозници. Мајка Марија и отац Тодор, имали су још петоро деце – Милеву, Соку, Ангелину, Наду и Живка. Рођен близу границе имао је прилику да упозна менталитет две државе различите вере, али повезане јаким историјским везама. Његови биографи пишу да је из ове средине понео урођену бистрину, смисао за опажање, осетљивост за друге, уздржаност и снажно национално осећање.
Основну школу и прва два разреда гимназије завршио је у Лозници, а наредна два у Шапцу. И сам је у својој Аутобиографији оставио важне белешке из тог времена. Смештен је био код газдарице у Ратарско улици, преко пута тадашње болнице: „И ако је то била промена средине, ипак није била врло знатна промена. Изглед вароши истина био друкчији. Шабац према Лозници стварно изгледао као велика варош, у оно доба врло знатно тржиште за храну и суве шљиве. Велика пијаца, многобројни дућани и дугачки сокаци“, пише.
Шабачка гимназија на добром гласу и способни професори имали су пресудан значај за његово даље научно опредељење: „Док сам у Лозници био несвесно најбољи ђак, овде се у мени почне будити свестан живот. Најпре утицајем гимназије и бољих професора. То је била, благодарећи директору Козарцу, најбоље уређена полугимназија у Србији. Било је реда, пазило се на ђачко понашање. Од ђака се захтевало озбиљан рад. Скоро никад се преко дана није остало без часа који је одређен по програму“ – сећао се касније Цвијић.
Како сам каже, први пут је у овој школи осетио значај духовне и моралне дисциплине, што ће се у његовом каснијем научном раду, показати као веома важно. Посебно високо мишљење имао је о тадашњем директору гимназије Ђури Козарцу, а велики утицај на њега оставиће и професор Владимир Карић, који је у то време радио на географским уџбеницима и скицама. Из шабачке школе понео је топло сећање на такозване празничне класификације уочи Петровдана. Ова школска свечаност окупљала је много угледних трговаца широке руке, који нису штедели да уложе у образовање и просвету. Том приликом директор Козарац Цвијића је прогласио најбољим учеником, што је привукло пажњу присутних. „Тиме ми је било олакшано даље школовање. Двојица шабачких трговаца понуде моме оцу, који је такође присуствовао „класификацији“, да ме идуће године узму у своју кућу да им децу поучавам. Мој отац прими понуду Милоша Поповића на Малом Бајиру, и ту сам провео IV разред гимназије. Благодејање и мало новца што су ми родитељи слали, трошио сам поред одела на часописе и на куповину књига“, пише Јован Цвијић у својој Аутобиографији Из успомена и живота, штампаној 1923. године.
Остале разреде гимназије завршио је у Београду, а из финансијских разлога не уписује студије медицине, што му је била жеља. Географ постаје стицајем околности – на наговор професора географије Владимира Карића, који му с ентузијазмом говори о значају ове науке у повоју. Цвијић је прихватио његов предлог и уписао Математичко-природњачки одсек Велике школе, где ће, између осталог, написати рад, значајан и за родни крај.
– За наше подручје најзначајније је што је као студент Велике школе написао рад Прилог географској терминологији нашој где наводи географске примере из овог краја. Терминологија коју је Цвијић увео у литературу овим радом постала је основа српске географске терминологије, којом се научници и данас служе – објашњава Биљана Радичевић, географ Центра за културу Вук Караџић у Лозници.
По завршетку Велике школе Цвијић је постао предавач у Другој београдској гимназији, а убрзо му Министарство просвете одобрава годишњу стипендију за студије географије у Бечу 1889. године. Овде се млади научник из Србије, сусреће са физичком, политичком, картографском, статистичком, административном, историјском географијом, климатологијом, геодезијом, астрономијом, метеорологијом. Питомац Српске Владе, од ког се пуно очекивало, за три године у Бечу савладао је све поменуто. На докторским студијама одлучио се за рад на тему крашког рељефа.
– За израду своје докторске дисертације, која је најпре штампана на немачком, па на српском 1895. године, Цвијић је, осим сопствених теренских истраживања, користио и целокупну доступну научну литературу на другим језицима, која је бројала 500 јединица. Зато су научници његову монографију о карсту сматрали заставничким делом, ништа више није могла да се дода за крашке облике рељефа, од онога што је Цвијић навео – објашњава Биљана, која је и ауторка дигиталне музејске поставке „Јован Цвијић“.
Нажалост, у моментима важним за његов будући научни рад, његова породица у Србији почиње да се осипа.
– Јованова мајка умрла је током његових докторских студија у Бечу. После неколико година умро је и отац. Млађа сестра Нада и брат Живко, следећи његов пример, такође су отишли у Београд, па у Лозници више никог од породице није остало. Убрзо долазе два велика рата, тако да се кућа урушила и није ни обнављана – каже она.
О породици научника иначе се не зна много, а најтамнију судбину из куће Цвијића доживела је, пред крај живота, Јованова сестра Милева, звана Милка, удата за шабачког сарача Владу Поповића. Политика је 1938. Године, након мужевљеве смрти, писала о животу Милке Цвијић Поповић у Шапцу: „У ониској, трошној, туђој, кући, на периферији града, сама, под бременом година, без мужа и порода, докончава последње дане рођена сестра нашег великог научника др Јована Цвијића.“
Од 1893. године редовни је професор Велике школе у Београду. Након ступања на дужност оснива Географски завод, претечу данашњег Географског факултета, који постаје средиште научно-истраживачког рада у земљи. Годину дана касније, као посебан облик наставе, уводи Географски семинар. Од почетка рада на Великој школи Цвијић је интензивно радио на стварању научних сарадника у разним областима сродних наука. Вредне и даровите ученике постављао је за асистенте, а након рада под његовим надзором упућивао на студије у иностранство. Цвијић се, између осталог, сматра оцем географије и јер је на овај начин створио нове генерације научника.
Са својим сарадницима основао је 1910. године Српско географско друштво, прво удружење те врсте на Балканском полуострву. У два наврата постављан је за ректора Универзитета. Међутим, он се најпре залагао за модернизацију и редовност наставе.
– Све летње распусте користио је за теренска истраживања. За 38 година пропутовао је цело Балканско полуострво. Понекад је имао и војничку стражу уз себе, да би могао безбедно да истражује. Увек је са собом носио бележнице, у које је све записивао. Био је одговоран, дисциплинован, па и строг према својим студентима и колегама – каже Биљана, која се Цвијићевим животом и делом бави дуже од деценије.
Као такав, више пута представљао је своју земљу у бројним дипломатским мисијама – 1908. године послали су га у Велику Британију на научни скуп, како би Србија после Мајског преврата и нарушених државничких односа са овом земљом поправила свој углед у Европи.
Оженио се у својој 47. години Љубицом Крстић. Венчању, одржаном 28. априла 1911. године у Топчидерској цркви у Београду, присуствовали су престолонаследник Александар I Карађорђевић, принц Павле, кумови и школски другови др Војислав Вељковић и др Драгутин Протић, као и најближа фамилија. Након венчања Цвијићи су отпутовали у Париз и Рим.
За време Првог светског рата показао је хуману страну своје личности. Због познавања географских карата и терена, припао је географском одељењу у војсци, па је у Србији провео ратне 1914. и 1915. годину, када је упућен у Солун.
– Када схвати да савезници не могу да помогну Србији, разочаран одлази у Швајцарску, где је држао предавања о Србији и Балканском полуострву. За то време, он и супруга Љубица, воде евиденцију наших избеглих студената и ђака. Захваљујући фонду, основаном у Лондону за српску децу, омогућили су њихове стипендирање током целог рата – наводи Биљана.
Затим га позивају у Париз, где, изједначен са својим колегама на Сорбони, наредне три године предаје на предмету о етнографији Балканског полуострва. За ово време сређује своје белешке о становништву и тако настаје његова најзначајнија монографија Балканско полуострво, објављена 1918. на француском језику.
Друго Цвијићево политичко ангажовање било је учешће на Конференцији мира у Паризу као научног референта за географију и етнографију. Познавање географских прилика и народа на српској територији, помогло му је да се академским приступом бори за национално питање.
У кући коју је 1905. године, по личним инструкцијама саградио у Београду, живео је до смрти 16. јануара 1927. године. Супруга Љубица овде ће остати све до своје смрти 1941, а кућа ће на стогодишњицу Јовановог рођења 1965. године бити претворена у меморијални, данас Музеј Јована Цвијића.
Лозничани се барем једном годишње великом научнику одужују на његов рођендан – сваког октобра у његовом родном граду организује се манифестација под називом Дани Јована Цвијића, коју организује и реализује Центар за културу „Вук Караџић“.
Из серијала „ЗНАМЕНИТИХ ТРАГ”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
