За Стану Швабић из Шапца нема пречег посла од одласка у шуму када стигну гљиве, па последњих дана готово да не долази кући. Са друштвом креће у раним јутарњим сатима на локацију за коју се договоре – Цер, Крупањ, Забран, Градојевић или неко друго место, и остаје понекад док не падне мрак. Да разликује отровне и јестиве гљиве научила је од свог оца, искусног ловца и гљивара, и како каже, не може да јој се деси да погреши.
У шуми остају до мрака (Фото: М. Лазић)
Чак иако се врати кући без гљиве, цегер никада није празан, јер успут бере шумске плодове и цвеће. Овог пролећа „ничу као печурке после кише“, па у бербу иде скоро сваки дан.
-То уме да потраје од два па до десет сати. Једноставно, ми заборавимо на време када су гљиве у питању. Берем их искључиво за себе и поделим мојим пријатељима. Обожавам гљиве и не може да ми се деси да погрешим – прича ова заљубљеница у гљиве.
Стана предах прави тек кад набере пуне корпе (Фото: приватна архива)
Интересантно је да не морају да носе ни ручак, јер их он уз мало среће чека у шуми.
– Ово што сам нашла сада зове се „Преснац“. Бар ми тако зовемо ту гљиву. Она се једе сирова и сад ћу вам то демонстрирати. Мало је очистим од лишћа и поједем. То је једна врста млечница, а поред тога што је месната и укусна има и ово млеко које је веома питко. Када се спрема у кухињи, има укус харинге – прича док ужива у сировој тек убраној печурки, која је практично ручак у шуми.
У друштву брже време прође (Фото: приватна архива)
Омиљене гљиве већини гљивара су „Вргањи“. Чисте их одмах у шуми да би наредних дана брали нове јер се оне шире вегетативно, пупљењем и фрагментацијом мицелијума.
– Када скинемо ове споре са корена, оне се тако размножавају. Ово је један баш леп примерак вргања који може да се спрема на разне начине а може чак и за зимницу да послужи– објашњава Душан Росић.
Вргању се највише радују (Фото: М. Лазић)
У шумама северозападне Србије, у овом периоду има доста млечница, које су такође јестиве.
Међутим, гљивари често кажу да су све гљиве јестиве, с том разликом што се неке једу више пута, а неке само једном, попут „Заводнице“, па је у околини Шапца био такав случај тровања овом гљивом.
– Зове ме познаница и каже како је набрала пуну корпу „Лисичарки“, и одмах иде да их спреми. Међутим, она је набрала „Заводнице“, а да то није ни знала. Није ми јасно како је погрешила кад се оне баш разликују. После тога је завршила у хитној. Истина, оне нису смртно отровне, али има и оних које јесу, попут Зелене пупавке и сличних њој – објашњава.
И задовољство и уживање (Фото: приватна архива)
Само врсни познаваоци гљива могу да их разликују, јер боје често заварају. Мешају популарне „Зеке“ са зеленим гљивама налик њима, а буде случајева да помешају и Вргање са отровним печуркама.
Они се ни змија не плаше (Фото: М. Лазић)
Али, осим гљива отровница, из шуме вребају и змије. Међутим, гљивари се ничега не плаше, јер је за њих то неизмерно задовољство које нема цену.
