Лозничка фризерка Бобана Драгићевић напунила је пола века фризерског стажа. У првих 50 година стало је на хиљаде мини валова, борба са анеуризмом крвних судова, двоје деце одгајених у салону, али и несебична љубав према овом занату. Одшколовала је на стотине мајстора и мајсторица, а за 50-ту јубиларну годину проведену у салону пожелела је да ради бар још десет.
За првих пола века прослава достојна јубилеја. Захвалност, дивљење и жеље за Бобанин улазак у нову деценију живота и рада.
-Богу хвала на свему што нам је до сада дао, то је све што могу да кажем – изустила је кратко Бобана и одувала свећице на торти.
А дао је мајсторицу свог заната чији пут је одредила судбина. Најпре је уписала економску школу, а онда се у дану све променило.
-Ја сам уписала прво економску школу. Али, када сам рекла оцу, он је казао да неће моћи да ме запосли, нити да ми да новац за студије. Онда сам ја, негде на тромесечју, одлучила да се пребацим из економске школе у фризере. Кад је мама кренула на родитељски у економску, тек тада сам јој рекла да не иде тамо, јер сам ја у фризерима – присећа се Бобана својих почетака школовања
Када је занат савладала, почела је и да зарађује. Мада, признаје, новац јој никад није био пресудан. Такав је био однос и са ученицима, па су одавде излази готови мајстори и мајсторице.
-Ја сам код Бобане пуних 18 година. Мислим да је тиме довољно речено. Толике године провести на једном месту је велика ствар за све, али и за мене. Ја сам једина од радника са најдужим радним стажом овде – прича Драгана Терзић.
За њих је Бобана као мајка, па су јој симболично уручили медаљон са ликом Богородице. Весни, која је овде савладала занат, узор је у животу, а често и више од тога.
-Често понављам њене реченице попут оних – муштерија добродошла кад год дошла, да ли иде код мене, код Бобане, код Драгане, код Неше… Колегијалност увек мора да постоји, а о колегама увек лепо говорити. Кад нам дође у руке муштерија која има неки проблем од претходног фризера, да га не критикујемо, јер нико никог није уништио намерно и сви живимо од истог хлеба – цитира Бобанине речи Весна Ракић која је овде научила занат.
Осим моралних вредности, препорука су биле њене златне руке, па се у салону сатима чекало на ред. Толико је умело да потраје и сређивање, јер је мода диктирала другачији тренд.
-Мини валове су носиле и младе девојке. Не знам ко их све није имао, чак и Весна у неким млађим годинама. Ја сам имала понекад и по 10 мини валова у току дана, а цене су биле такве да се стварно могло зарадити. Никад нисам пожелела да одем у иностранство, а имала сам понуду. Остала сам у свом крају, верна свом послу – присећа се фризерка која ради пола века.
Баш ту, у срцу, јој је и фризерски занат. Уз љубав, била је потребна и машта, јер су модни часописи и медији били реткост.
-Доста су се чешљале свечане пунђе, увијала се коса. Сада је само пеглање, а мени то није свечана фризура, за мене је елегантна коса у знаку волумена – прича.
Метални виклери, тримери и четке за ситне локне данас су део историје, јер је и Бобана кренула у корак са временом. У осму деценију живота и шесту фризерског рада креће са само једном жељом.
-Многи ми пожеле још 50 година рада, а ја им кажем још само 10 и бићу задовољна!- закључује позната лозничка фризерка
