Шапчани Вукица и Радиша Перин у својој кући на води проведу више времена него у дому зиданом од цигле. То није обична кућа, већ чамац са кабином, где у паузама након пецања одмарају а неретко остану и по неколико дана. Љубав према Сави одвела их до овог авантуристичког живота који не би низашта мењали.
Вукица кува кафу (Фото: Ј. Губелић)
Сваког госта домаћини прво понуде кафом. Ко би одбио домаћу кафу, нарочито кад кува Вукица, некада службеница у шабачкој пекари. На њеном решоу, прикаченом на плинску боцу, готова је за трен. Затим следи уобичајено питање, где гости желе да пију, у соби или на тераси. Преко лета ово друго је најбољи избор.
Ово је њихов балкон (Фото: Ј. Губелић)
А напољу госте чека право изненађење, јер њихова тераса је цела Сава. То је њихово море. За то време њен супруг Радиша, капетан на овом чамцу, бивши официр у пензији, тражи погодно место да се усидре.
“Моји пријатељи често кажу како су били на Закинтосу, Ставросу и другим популарним грчким летовалиштима, а ми им кажемо да смо били на Савосу. Кад нас питају где је то а ми кажемо да је Савос Сава код Шапца. То је наше море, одмор, релаксација… Не бисмо овај живот мењали за било какво друго уживање”, објашњава Радиша.
Покретна кухиња (Фото: Ј. Губелић)
Сонар показује да је шест метара испод чамца дно. Радиша гаси мотор а Вукица са прамца спушта сидро у дубоку реку. Сунце је још високо, а дан без ветра слути да би се на овом чамцу могла дочекати и вечера. Управо за њу побринуће се Вукица, која је главни пецарош у овом тиму.
“Она је бољи пецарош, ја то морам да признам. Вукица је мајсторица за белу рибу. Ја понекад кажем да је она наш корморан. Деси се да и ја нешто убацим у мередов, али са њом не могу да се поредим”, прича искрено Радиша.
Кућа на води (Фото: Ј. Губелић)
У пар квадрата кабине стало је све. Ту је спаваћа, радна соба и кухиња. Највише времена проведу на крми, али када падне мрак или крене олуја, кабина је спас. Унутра су два кревета, једноседа, испод којих држе постељину и штапове за пецање. На зидовима обложеним ламперијом скице риба, импровизована лампа са мињонком испод које Вукица чита у паузи између пецања. Ту је транзистор, један тигањ, пар шерпи, чаша и шољица за кафу. Све што им треба.
“Тигањ је на води најважнији. Можемо да испржимо рибу. Имамо ручни фрижидер где хладимо пиће. У суштини, имамо све. Кад нешто недостаје ми приђемо обали и купимо. Овако можемо три четири дана да будемо на води и да не прилазимо уопште. Чак и кад дуне олуја ми останемо овде. Једноставно, волимо реку и не плашимо се”, прича одушевљено Вукица која је рођена на Дунаву.
Спуштање сидра (Фото: Ј. Губелић)
Чамац су купили 1998. године. Прво су имали идеју да зидају кућу али су се ипак одлучили за слободу. Река им све то враћа. Са њом су се саживели па годишње тако проведу око 300 дана. Тај живот не би никада мењали за урбани у четири зида.
У кабини су два кревета (Фото: Ј. Губелић)
Вукица је мајстор да направи храну за рибе. Леворука, седа на своје место и мирно забацује. После неколико бацања штап почиње да се тресе.
“Ово је плотица”, изговара, иако је риба на удици и чак не вири из воде. Вукица зна шта је упецала док је риба и даље на сигурном. Искусна пецарошкиња на пловак ужива док рибу вуче из воде према себи.
Вукица је главни пецарош (Фото: Ј. Губелић)
“Највеће је задовољство када се праћака. То је та савска лепотица, једна од најлепших и најмистериознијих слатководних риба. Лепа је на око али и врло укусна”, објашњава ова необична жена, пецарош и велики зналац риба.
Супруг је у свему прати (Фото.Ј. Губелић)
Умела је Вукица чак и силне пецароше да покори.
“Пецала сам једном са друштвом и мени је кренула бабушка, па бодорка а мој колега, јадничак, вади пеша једног за другим. На крају кад се потпуно изнервирао, каже: “Колегинице, одмори руку ја сам се искомплексирао”, прича кроз смех Вукица.
Госте дочекују са радошћу (Фото. Ј. Губелић)
Кад се уморе, следи релаксација у радној соби. Ту читају или слушају музику. Ако је време за ручак онда уреде рибу и испеку. Река им све даје, а ништа не узима.
Кућа на води (Фото: Ј. Губелић)
Одавде је и залазак сунца лепши. Прате нас срећни што су имали госте и уче својом лекцијом колико је за срећу потребно мало.
