Можда од свих вароши у предратној Србији највише традиције има наш драги Шабац. Он је имао у пуном смислу свој духовни лик… Дакле, ми Шапчани имамо стару традицију духовну, која није тако кидљива, као ћудљиве традиције већине наших других србијанских вароши – говорио је 1935. књижевник, преводилац и новинар Станислав Винавер.
У то име Град Шабац и Фондација Станислав Винавер на 130. годишњицу од рођена овог великана, у оквиру Винаверових дана, уз богат програм, на неколико локација у граду, организовали су манифестацију Винаверов свет 2021.
– Дозволите ми да у име породице Станислава Винавера и ове године изразим још једанпут нашу захвалност за то што ова заједница бира као фигуру, као симбол своје трајности и своје будућности баш Станислава Винавера. Најдубљу захвалност изражавамо нарочито посленицима у Фондацији Станислав Винавер, који непрекидно размишљају како да ти укрштаји између традиције и дела Винавера у будућности шабачке културе затитрају на нов и светао начин – рекла је на отварању манифестације проф. др Милица Винавер.
Пореклом чистокрвни Јеврејин, син једног од три шабачка лекара с краја 19. века Аврама Јосифа и пијанисткиње Розалије Руже Винавер, сваким делом свог бића био је Србин и Шапчанин, и својски се трудио да то и покаже. Зато хтење да му се одужимо креће управо из његовог града.
– Наравно да никада није довољно, да увек дугујемо, посебно човеку који је сав био једна непрегледна и несагледива ширина, како је за себе и умео да каже – широк у покрету, комотан у изгледу, а умом веома слободан. Створио је дело непроцењиве вредности, и све оно што чинимо само је једно скромно уздарје које му приносимо за све оно чиме нас је несебично даривао, и чиме ће, дубоко сам уверена, даривати и бројне будуће нараштаје, који ће, верујем, стасавати на његовој речи и можда ту реч, то прецизно и фино његово језичко ткање, боље разумети него што смо ми данас у могућности да то учинимо – каже Александра Павловић, директорка Фондације Винавер и додаје да је Град Шабац управо из тог разлога и основао Фондацију са именом овог великана – да афирмише свеобухватно Винаверово стваралаштво, завичајне писце, али и да промовише младе ствараоце.
Са посебном љубављу говорио је о свом завичају, а најлепше утиске сабрао је у спису Шабац и његова традиција. О својим суграђанима имао је високо мишљење и код њих ценио одређене карактерне црте, међу којима истиче: Ширину погледа, познавање људи, разумну психологију, смисао за човека, пространи провод, дух прегнућа и ризика, свесно задовољство и неодољив грађански понос.
Велику важност придавао је књижевној традицији овог краја, па овако говори о својим претходницима: Ја, дакле на моје највеће задовољство, говорим о своме родном месту, о месту са изграђеном традицијом. Ми смо дали српској култури врло много. Дали смо творца језика Вука Караџића, дали смо највећег историчара Стојана Новаковића, најраздраганијег мотриоца села Јанка Веселиновића, најмудријега познаваоца српског карактера Лазу Лазаревића, највећег зналца балканског човека, Цвијића, највећег мислиоца, и то у виду богомданог стручњака за простране и обимне човечанске дијагнозе, Божу Кнежевића.
А упорни тумачи Станислављеве књижевне заоставштине најбоље знају да измере вредност његовог генија у овом времену и простору.
– Ваљало би имати језичку имагинацију и креативност Станислава Винавера па рећи нешто достојно овога дана, овога града, и више од свега, Винаверовог имена. Ову генијалну породицу српски народ и култура добили су као дар с неба. Како год их славили, и колико год то чинили, одужити им се не можемо. Јосиф Аврам Винавер лекар, рендгенолог кренуо је са својом лекарском опремом негде на Медитеран, пре свега у Дубровник. Заноћио је у Шапцу и ту остао и пустио корене. Тако је Србија добила свог првог рендгенолога, а Јосиф Аврам свој град и своју отаџбину. Примили су православље и постали једна од најзнаменитијих српских породица двадесетога века – подсетио је присутне госте Јован Делић, угледни критичар, члан САНУ и уредник Зборника Матице српске.
За свој родни град Винавера везује оно најбоље и највредније што је проистекло из њега – алтруизам и емпатија. Писао је:
Ја сам се у људима много разочаравао… Све је то необично болно. Али верујте, и све је то слатко. Компликације живота, неразумевање и разумевање, стварају од живота непрекидну музику која нам не допушта да одбацимо живот као нешто прекратко, крње и глухо. Ми сви Шапчани волимо живот и волимо човека. Можда многи Шапчани воле живот што даје могућности, толике могућности среће, задовољства и друштвености. Воле га као велико обећање. Ја сам га волео и када би ме разочарао.
Новинару, књижевнику и луцидном посматрачу човека, социјалних и економских прилика, интересантан је био извозни трговински фактор, пресудан у обликовању менталитета становника Шапца.
– Стотине, па и хиљаде странаца долазиле су у Шабац током године и током сезоне за извозничке закључке у шљивама и житу. Сама сезона не траје целе године. Она је напрегнута неколико недеља и тада од човека тражи крајњи напор, највећи интензитет, после чега она пружа многима одмор и благостање. Тај начин живота несумњиво ствара нарочите услове за дух, менталитет, задовољства. Наши не само варошани него и богати мачвански сељаци путовали су у Аустрију ради извоза свиња. Мачва је житница Србије. Код нас се створила прва нечиновничка права буржоазија. У једној земљи аграрној и сељачкој она је била приличан изузетак, и доста се гордила и сматрала је да мора у многим стварима да предњачи. Ми смо били град песме, лумповања, забаве, широког гостопримства и извесне грађанске па чак и сељачке гордости у том гостопримству – забележио је Станислав Винавер.
Породица Винавер у хроникама града остала је упамћена по научној, културној и хуманитарној делатности. Приликом досељавања из Пољске, Аврам Винавер донео је први рендгенски апарат јужно од Дунава и Саве, захваљујући чему је Шабац постао први рендгенолошки центар на Балкану. У дворишту породичне куће подигао је малу електричну централу. Шабац тада није имао струју па је у кући Винаверових засијала прва шабачка сијалица. Бесплатно је лечио сиротињу, а зачео је терапију лечења канцера рендгенским зрацима. Ружа је била пијанисткиња, музички педагог и популаризатор пољске културе. Аврам као лекар и управник Ваљевске болнице, а Ружа као болничарка, бринули су заједно о рањенима и оболелима од тифуса у Првом светском рату. Син Станислав учествовао је у балканским и Првом светском рату, Други је провео заробљен у немачким логорима. Као водеће име српског експресионизма писао је поезију, приче, есеје, преводио са седам језика. Његово најпознатије дело је Громобран свемира.
У свом последњем интервјуу, непосредно пред смрт 1955. године, Станислав Винавер каже: Обично ме сматрају за лудог и пустог. Сад ме не признају, а кад умрем, прихватиће све моје идеје. Тако и јесте. Данас важи за симбол модерности, космополитизма, културе и демократског мишљења, а из године у годину Шабац је све више у знаку Винавера.
Из серијала НАСЛЕЂА ТРАГ. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
