Драгана Мијаиловића читав град зна као Мију конобара, који сваког госта дочека срдачно, а испрати задовољног. За 30 година у угоститељству, послужио је незнани број шабачке господе, мајстора и боема, и сакупио довољно искуства из прошлог и овог времена за један обимнији роман. Рекло би се кафански хроничар Малог Париза осамдесетих, ратних деведестих и свих нових трендова двехиљадитих, који се и након три деценије на ногама, после слободног дана на посао враћа са осмехом.
Воли свој посао као и првог дана (Фото: приватна архива)
Од младалачких дана знао је да жели да буде баш то и није се покајао ни након три деценије.
– Од 1987. године, након школе, почео сам да се бавим послом конобара. Мислим да га радим добро, али ту су други да процене. Кад нешто волиш битно је да се тиме бавиш, јер само тако се постижу добри резултати. Треба да ти прија оно што радиш, без обзира колико је тешко – саветује Драган Мијаиловић.
Глумци су му омиљени гости (Фото: приватна архива)
Радио је у ресторанима и кафанама по којима је Шабац био препознатљив и странцима. Већина је данас затворена, многи су и срушени, али његов однос према госту остао је исти. Почео је у Угоститељском предузећу „Сава“, а од тада се ређају Путник, Акваријус, Раднички, Шаран, Точак, Венац, Гранд, Хотел Слобода, Мотел, Камичак…
– То су ресторани који су имали душу. Знало се где ко седи, где оставља капут и шешир. Као и данас, долазили су сви, од градоначелника до мајстора. Зоркини директори радних јединица долазили су са пословним партнерима. Од писаца, глумаца, познатих личности града Шапца. У то време било је правих боема, који су дању читали новине, а ноћу проводили време уз чашицу и музику. Већина тих гостију волела је интимнију атмосферу, рецимо, стари Точкоња имао је сепарее и свако је имао простор за себе, људи нису желели да буду виђени – сећа се.
Услуга на залеђеној Сави (Фото: приватна архива)
С временом променила су се правила пословања и уживања, али само у рукама искусног конобара ајнцер не дрхти.
– Некада је постојало Угоститељско предузеће, то је била институција, само име каже предузеће где је запослено око 300 људи. Знао се тачан поредак, као у војсци и шта ко ради, како ко изгледа и шта облачи. Готово војничка дисциплина. Радило се по 7 сати. У тачно време ресторан се затвара и конобар иде кући. Полицијске патроле писале су казне објектима који раде после 12 часова ноћу. Сада се ради 8 и више сати, док задњи гост не изађе. Било је другачије уређено друштво, другачије је функционисало. Посао је био сигуран, права радника била су уређена – објашњава конобар, који је учио од искусних колега са дугим кафанским стажом, а којих је данас све мање у овом послу.
– Радио сам са старом гардом, који се нису штедели да нас науче правилном приступу послу и госту. А власници често имају аверзију према старијим конобарима, не знајући да својим искуством доприносе много – напомиње Мијаиловић.
У младости трчао полумаратон, па физички напор лакше подноси (Фото: приватна архива)
За тридесет година кафански живот Шапца претрпео је велике и неповратне промене – од Малог Париза до стечаја угоститељских предузећа, приватизација и нових правила. У међувремену, деведесетих, кафане су биле место сусрета, али и жучних расправа и обрачуна. А добар конобар све друштвене промене подноси на ногама, стоички.
– Осамдесетих се другачије доживљавао одлазак у кафану, био је виши ниво угоститељства. Деведесете су тежак период за нас конобаре и за целокупно друштво, због сиромаштва, трагичних догађаја, људима није до забаве, услуга опада, многи локали се затварају. Било је ратно окружење, људи су долазили наоружани у кафиће, ставе пиштоље на столове и хајде да радиш. То су стресови, можда нећеш спавати како треба када дођеш кући, али ти радиш свој посао као да се ништа не дешава. После двехиљадитих наступају приватизације и ново доба које је променило све – прича.
Бави се хуманитарним радом (Фото: приватна архива)
На обали реке, у „Савском миру“, где је већ 5 година, пронашао је сопствени мир, професионални и духовни.
– Лепо је радити на води, у природи, људи су опуштенији и природније се понашању када су на реци и на сунцу, срећнији су – прича овај Шапчанин, ком је задовољство гостију најважније.
Велики је патриота, а земљу не напушта ни за много већу плату (Фото: приватна архива)
Од конобарског посла може се живети мирно и лепо. Међутим, физички није нимало лак – Драгану младалачко трчање полумаратона помаже да издржи темпо који некада подразумева и десетак километара дневно. И поред тога код њега ће свако наићи на добродошлицу и питање „како сте“, на које често заборавимо.
– Увек у контакту са људима, увек нека нова сазнања и познанства конобар остварује. Мени је овај посао увек пружао задовољство и велике могућности. Али конобар мора бити добар познавалац људи како би могао да се снађе у свакој ситуацији. Нисам прочитао много књига, али оне које сам прочитао говоре о томе. Огроман је успех вратити људима осмех на лице. То је животни стил – прича он.
Ужива у животу и друге чини срећним (Фото: приватна архива)
Кроз његов дуги радни стаж прошло је много људи, али Шапчани су му убедљиво најдражи гости.
– Шапчани воле ресторане, кафиће, знају да уживају, да време проводе у њима, да се друже у јавном простору. Топлији су и срдачнији него странци, па и остатак Србије. Немају баријере. Шапчани су навикли да у омиљеном ресторану имају осећај да су као код куће – оцењује омиљени конобар многих Шапчана.
