Текеришки пешкир којим се рањени војник Милета Милутиновић из Седлара код Свилајнца током Церске битке 1914. године превио и тако сачувао живот, ускоро би могао да се нађе на Националној листи нематеријалног културног наслеђа и буде уврштен као један од аутентичних дипломатских поклона у оквиру Иницијативе 1000 жена. Град Шабац потписао је уговор са Етно мрежом о промоцији и заштити Текеришког пешкира, а Градска организација инвалида рада већ припрема верне реплике, чија вредност нема цену.
Светланка Милутиновић са Текеришким пешкиром (Фото: Ј. Губелић)
Ако је шабачки вашар разлог да се у град на Сави дође, најмање је неколико да се у њему задржи. Ту има шта да се види и осети. Пребирајући по прошлости и наслеђу, пажњу привлачи експонат у збирки Први светски рат коју чува Народни музеј у Шапцу. Пешкир. Наизглед обичан, везен свилом, по Персиној мустри, само њој знаној, за свечани дан када се у Спајићима буду чекали сватови. То је пешкир “Спајића ђевојке” који је у догађају налик сценарију за филм, сачувао живот српског војника.
Део поставке у музеју (Фото: Ј. Губелић)
Иако стар више од једног века, и данас изгледа као нов. С једне стране извезено: „Перса Спајића ђевојка“, а са друге „Добро јутро добри домаћине, сретан ти празник“. Ништа неубичајено за девојачки мираз из тог времена, с том разликом што овај пешкир има филмску причу. Она почиње од најтеже ноћи Церске битке, између 14. и 15. августа 1914. године, у којој је учествовао и војник Милета Милутиновић из Седлара.
„ У тој крвавој ноћи Милета, тада борац Другог прекобројног пука Комбиноване дивизије, је рањен. Он је успео да са обе рањене ноге оде негде око километар, јер је толико било удаљено прво село Текериш од падина Цера, и тамо потражи помоћ. Ушао је у једну кућу, али никога није било. Он је из сандука са девојачком спремом узео два пешкира којим је превио рањене ноге. Тако превијених рана наставио је даље са борбама“, објашњава историчар, Светланка Милутиновић.
Церска битка (Фото: Ј. Губелић)
Са Персиним пешкирима Милета пролази албанску голготу, учествује у пробоју Солунског фронта, али се од њих не одваја. По повратку из рата, савест српског војника није му дала мира, па је почео да се распитује за породицу из чије куће је узео пешкир, како би га вратио власници.
„ Он је рођен 1891. године. Већ у поодмаклим годинама он је затражио од унука да га довезе у Текериш, на прославу Церске битке. Он је са собом понео овај пешкир и потражио је ту кућу. Успео је да реконструише где се налазила кућа и нашао је. Међутим, у кући није било никога. Перса, Спајића девојка умрла је од туберкулозе, тако да није нашао наследника, па пешкир није имао коме да врати“, објашњава Милутиновић.
Милета Милутиновић (лево) са фамилијом где је Перса била удата
Како није имао избора, пешкир је оставио у месној заједници у Текеришу. Касније, он је пренет у шабачки музеј где се и данас налази.
Ткачка радионица Градске организације инвалида рада дошла је идеју да се кроз реплике текеришког пешкира оживе јунаци ове приче а на њихову иницијативу покренута је номинација за Националну листу нематеријалног културног наслеђа, али и да пешкир буде један од аутентичних дипломатских поклона.
„Ради се у Заводу за заштиту интелектуалне својине географска ознака порекла и ради се преко етнографске куће сертификовање, тако да верујем да ће ово бити једнога дана дар амбасадорима и дипломатама „, каже председница Удружења инвалида рада Шапца, Мирослава Савковић.
Миленка Ђурић тка реплику Текеришког пешкира (Фото: Ј. Губелић)
Жене ангажоване у овој организацији већ су урадиле 40 пешкира верујући да ће добити заслужено место међу културним наслеђем наше земље.
“Пешкир је у ткању дуг 220 центиметара, а готов, са чипком 250. Вез је најједноставнији, бод за бодом. Да би све било исто као на оригиналу за бојење користе биљку броћ и галицу, а последњи ред чипке хеклају црно обојеним концем. Када је реч о ткању, чувени Текеришки пешкир је врло, врло захтеван, због танких нити лана и памука, преткивања бојеним нитима преко дашчице и израде парташица. Најбоље ткаље, за месец, могу да исткају највише три пешкира ако раде осам сати дневно – открива Мирослава Савковић, председница Градске организације инвалида рада у Шапцу.
Мустра идентична оригиналу (Фото: Ј. Губелић)
Судбина другог пешкира такође има своју причу, налик овој, несвакидашњој.
“Други пешкир завршио је на грудима Милетиног поручника и са њим је сахрањен. Наиме, кад је он рањен, Милета је другим пешкиром, који му је као и овај био амајлија, превио ране свом поручнику. Тада је рекао: “Нека иде са тобом мој драги поручниче у гроб, неће се љутити Спајића ђевојка”. Тако је са поручником отишао други пешкир, а први је сачуван”, прича Мирослава.
Један од десет првих израђених пешкира стигао је у Токио. До обележавања стогодишњице завршетка Великог рата постоји нада да Персина девојачка спрема и морал српског војина наставе да живи кроз наше културно наслеђе.
