Dok mi spavamo, on seče stabla debela i po pola metra i znalački uređuje drvene konstrukcije za svoju porodicu, koja zahteva barem jednu branu i prostor za plivanje. Što ljudima prave štetu, dabrovi za to nehaju, jer zakon je na njihovoj strani. Ima i onih koji tvrde da su ove životinje, do skoro u Srbiji potpuno istrebljene, korisne za navodnjavanje njiva i održavanje rečnog života.
Snašli su se u Srbiji; Izvor: Na vodi
Dabar se na našim prostorima nije mogao videti čitav vek, dok danas Savom i Drinom pliva više od stotinu njih, iako je ova vrsta bila potpuno nestala, i to ljudskim delovanjem. Oni su pre 14 godina u Specijalnom rezervatu prirode „Zasavica“ pušteni na 12 lokacija, a tokom godina su stigli do obala u Banji Koviljači, Lipničkom Šoru, i u Jadru. Ovi dabrovi u Srbiju su stigli zahvaljujući nemačkoj donaciji, a čak su i čipovani , kako bi se moglo pratiti njihovo kretanje.
Drvo izrezano kao zarezačem; (Foto: J. Gubelić)
Vrednoj životinji poput dabra, nije trebalo mnogo vremena da okolinu prilagodi svojim potrebama. Izgradili su brane na vodotokovima rezervata i podesili dubinu vodnog korita da bi mogli nesmetano da plivaju i hrane porodicu. Sada ih već ima i u atarima njiva, gde u kanalima za odvodnjavanje vode iz plodnih parcela prave drvene prepreke. Dok tako sebi prave zgodu, poljoprivrednicima zadaju glavobolju, sečući im stabljike kukuruzai i ostalih useva, koje koriste kao hranu, ali i materijal za svoje konstrukcije.
Međutim, mnogi seljaci koji imaju njive, pak kažu da su im dabrovi učinili veliku uslugu, jer su pregradili kanale, pa oni više ne moraju da navodnjavaju.
Drvo iskusno obaraju na stranu koja im odgovara; (Foto: J. Gubelić)
Ove “profesionalne drvodelje” seku topole stare i po pola veka. Za samo jednu noć, koja predstavlja njegovo radno vreme, obori stablo prečnika 15cm. To je velika šteta, budući da svako drvo ima bar po jedan kubik drva, čija je cena između 50 i 75 evra. Nakon toga komisija izlazili na teren i konstatuje štetu, koja zatim bude nadoknađena iz državne kase, jer su dabrovi zakonom zaštićeni.
“Kad bi čovek doneo ručnu testeru da seče, ne bi ga mogao odseći do podne, a dabar to preseče kao od šale. I ne samo jedno, već vidiš koliko je isekao”, pokazuje Zoran Gladović.
Dabar ima i svoj zaštitini znak, to je okruglasta forma reza na stablu, a krupna piljevina oko panja čini da sve izgleda kao da je stablo sečeno motornom testerom. Prerezana kao najboljim rezačem za olovke, ova inteligentna životinja stabla ruši baš prema reci, kako bi od njih pravila brane. Svako drvo je u istom položaju, kao da su ga sekle drvoseče.
“Da ne seče ta drva, ko zna koliki bi mu bili zubi. Oni bi rasli nenormalno. On to za jedno veče obori. Samo ako duva baš jak vetar, može se desiti da padne na drugu stranu. Inače, oni su toliko precizni, da nema šanse da omane”, objašnjava Branko Novaković.
Krzneni “inženjeri” na delu; (Foto: J. Gubelić)
Odnosi ljudi i njihovih krznenih suseda, podsećaju na začarani krug bez kraja i početka. Nakon kiše, brana ovog “neimara” podigne nivo vode, a višak poplavi oranice. Kada meštani pokušaju da pročiste kanale, uznemire se udruženja za zaštitu životinja. Uplašeni zbog visokih kazni, poljoprivrednici trpe štetu, a naknadu za odvodnjavanje uredno plaćaju državi. Jednom rečju, ako reaguju kajaće se, ako sede i čekaju, opet će se kajati. Za to vreme, dabrovi uigrano rešavaju svoje probleme.
Ovi “neumorni graditelji” dobro su organizovani, nastanjuju se isključivo sami ili u porodicama između kojih mora da bude prilična razdaljina, a raspodela poslova se zna – kada grade svoja staništa, mužjak dabra plivajući nosi drvo,a ženka pravi sklonište ili branu.
Posvećeni poslu, ponekad vredniji od ljudi; (Foto: J. Gubelić)
Zakon o zaštiti prirode predvideo je kazne od 500.00 do dva miliona dinara za one koji ugroze zaštićenu vrstu. Dabar je, inače, u Srbiji bio veoma brojan u prvoj polovini 19. veka, ali je kasnije istrebljen prvenstveno zbog krzna, ali i mesa koje je bilo cenjeno na trpezi bogataša.
