На обронцима Азбуковице, где се планине уздижу у тишину и где се чини да и ветар поштује мир, уздиже се комплекс манастира Соко. Место које данас одише спокојем, а вековима је носило терет страдања, сведочанство је неуништивости духа народа који се овде сабирао, страдао и васкрсавао.
– Комплекс је специфичан јер је смештен у крајолику несвакидашње лепоте, који мами све оне који воле природу и желе да упознају њене чудесне облике. Рељеф овог краја говори да је реч о планинском подручју у којем су услови живота сурови, а у прошлости још суровији. Ипак, у тој суровости опстајали су живот и вера – каже јереј Сретен Тадић, парох љубовијски.
Тврђава која је пркосила вековима
Изнад данашњег манастира уздиже се стена на којој се некада налазила тврђава Соко град – моћно фортификацијско утврђење из доба Османлија. На њеном врху данас стоји крст, а у сећању народа остала је као место мука и страдања.
– Тврђава Соко била је неосвојива. Није познато да је иједна туђинска војска успела да је заузме, па су је Османлије називале „Султановом невестом“. За наш народ, међутим, она је представљала велико стратиште. Тек 1862. године, међународним споразумом, донета је одлука да се шест градова, међу којима и Соко, испразне. Тада је утврђење минирано и разорено. Вест је дочекана са одушевљењем у народу, јер је означила крај једног тешког раздобља – прича отац Сретен.
Од некадашњег утврђења данас су видљиви тек фрагменти зидина, сведоци једног времена које се не заборавља. А онда је, крајем осамдесетих година прошлог века, захваљујући блаженопочившем епископу шабачком Лаврентију, ово место добило нови живот.
Епископ Лаврентије, родом из оближње Богоштице, желео је да управо на овом тлу, где је некада проливена крв његових предака, никне светиња – место молитве и духовног сабирања. Откупио је имање од породице Савић и започео градњу храма и конака. На темељима породичне куће израста манастир Соко, замишљен као духовно-мисионарски центар, првенствено намењен омладини, нарочито оној из дијаспоре.
– У летњим месецима, по благослову епископа шабачког Јеротеја, овде се одржава духовна школа у којој деца из различитих крајева Србије долазе да упознају историју, веру, културу и духовно наслеђе нашег народа. То је прилика да се повежу са коренима, да осете веру, тишину и снагу заједништва – каже отац Сретен.
Ризница прошлости и духовности
Крст изнад манастирског комплекса висок је тринаест метара и види се са највиших тачака Азбуковице. Подигнут је 2000. године, као дар Немца Хорста Вробела – човека који је, како каже свештеник, душом био искрени пријатељ српског народа. Хтео је, на симболичан начин, да замоли за опроштај и допринесе измирењу немачког и српског народа.
– Пут до крста обележава десет капелица у којима су приказане Божје заповести. Као што човек, пролазећи кроз искушења и страдања, долази до спасења, тако и овај пут симболизује пут испуњавања заповести. На врху нас чека награда – крст као симбол победе, васкрсења и вечног живота – каже отац Сретен.
У ризници манастирског комплекса чувају се мошти Светог владике Николаја, као и јединствена музејска поставка у којој се налази устаничка застава из Првог српског устанка – драгоцен артефакт који је, занимљиво, из Аргентине поново доспео у Србију захваљујући епископу Лаврентију.
– Та застава нас подсећа на славне дане, али и на високу цену слободе коју данас уживамо. Зато ова светиња има свој прави смисао – да служи народу, да буде место сабирања и молитве, нарочито за децу и омладину која овде долазе да осете дух православља и духовно богатство нашег народа – говори отац Сретен, тихо, као да се обраћа и прошлости и садашњости.
Манастир Соко посећују верници из свих крајева Србије, али и из Немачке, Француске, Русије и са Косова. Сви долазе са истом потребом – да у тишини природе пронађу мир, да се помоле и осете присуство нечег узвишенијег.
– Није случајно што је епископ Лаврентије изабрао баш ово место. Још од апостолских времена цркве су се градиле на местима мучеништва, изнад моштију светих. Тако је и овде – где је српски народ страдао, подигнута је светиња да би се то место посветило и осветило – наставља свештеник.
Соко кроз векове – стражар и симбол
Манастир је архитектонски обликован по узору на манастир Благовештење у Овчарско-кабларској клисури – као сведочанство континуитета духовне и градитељске традиције. Иконостас је рад историчарке уметности и иконописца Кристине Тасић, која је свој радни век провела у Немачкој и манастиру поклонила овај драгоцени дар.
– Свако је на свој начин уградио себе у ову светињу – мештани својим радом, градитељи трудом, а верници молитвом. Зато се може рећи да се читав крај уградио у манастир Соко. Његов ктитор, епископ Лаврентије, желео је да остави завештање свом народу. Његово место починка налази се овде, испред храма, где чека свеопште васкрсење – каже отац Сретен.
Данас, где је некада била неосвојива тврђава, стоји крст који светли и у ноћи. Соко град је постао молитва – сведочанство да из рушевина могу да израсту мир, праштање и вера. А тишина Азбуковице чува то сећање – на народ који је страдао и на духовност која је из страдања поникла. У тој тишини, на месту где је тврђава постала светилиште, човек разуме да снага није у оружју, већ у миру који остаје после њега. Зато Соко град и данас стоји- као тиха молитва у камену.
