Богато шумом и воћњацима, село Козарица у Општини Владимирци деценијама уназад познато је и по производњи квалитетног домаћег ћумура. Породица Пантелић пре више од пола века скромно је започела овај занат, а данас трећа генерација успешно продаје најбољи ћумур угоститељима у Сремској Митровици, Ваљеву, Коцељеви и Шапцу.
Шест деценија Пантелићи успешно пеку своје црно злато. Деда Витомир, вредни земљорадник, на почетку пекао је тек понеку ћумурану годишње, а данас не могу да произведу колико би могли да продају. Али и не журе – овај породични посао Пантелићи раде са мером и ваљано.
Крајем шездесетих Витомир је направио прву импровизовану земљану пољску пећ, да искористи дрва којих и данас има у изобиљу. Тако су почели.
– Земља доле и слама, земља одгоре и то много земље. За једну такву ћумурану требало је набацити и после збацити и по 10 кубика земље. Обилазило се и нон-стоп се било ту. Али и потражња је била мала, није било ресторана као сад – сећају се старији чланови породице.
Овај занат није лак, па га и раде само они који не презају од терета, сече и паковања на десетине кубика дрва, високе температуре, црних руку и гарежи. Витомиров син Слободан бавио се свирањем, али је радио и код куће. Помагали су и унуци Александар и Дејан, чим су стасали.
– Како се ко рађао, тако је и радио. Навикнеш се на све. Држала сам џакове, просејавала, одем да обиђем, свашта. Ишла у шуму, паковала дрва. Посао је тежак и прљав, али је значио за кућу и хвала богу, свако има своје купатило – кроз смех прича мајка Олга, која је била велика подршка мужу Слободану и синовима.
Након дедине смрти, крајем осамдесетих, подмладак Пантелића проширује производњу. Унуци Александар и Дејан већ тридесет година озбиљно се баве прављењем квалитетног ћумура. Сталне муштерије су им ресторани и месаре услужног печења. Помажу им и супруге. По потреби, кад је потражња највећа, плате и раднике.
Али до имена чувених ћумурџија требало је доћи. Стари систем ћумурана кориговали су неколико пута, да би пре 20 година озидали 5 нових малих кућица од цигле, које су дуготрајније и пеку дрво како ваља.
Десет дана траје процес печења и хлађења дрвета. Пре тога потребно је припремити 50 кубика дрва за 5 ћумурана од чега ће добити 500 џакова ћумура.
– У једну нашу ћумурану треба око 10 метара дрва укупно. Доле на дно стављају се тања дрва, па мало дебља, па на врх опет мало тања. Ћумурана има десетак рупа – раула. Оне су доле отворене. Кад се ћумурана напакује кроз врата, тада стане до 7 метара дрва. Затворе се врата и на врху се наложи ватра, кад остане жар, тада се затвара. Дрва се додају у ћумурану седам дана кроз горњи отвор. Дрво тако сагорева без кисеоника – ћумури се – објашњава Александар Пантелић.
Ложи се пажљиво, да дрво не дође у додир са ваздухом. Кад се појави жар, оно је ућумурено.
– Онда се сипа вода, у једну ћумурану отприлике иде 200 литара воде, да би се погасило, и три дана стоји док се не осуши. Тада се отвори и купи – објашњава ћумурџија сам крај процеса.
Од великог дрвета које се на температури распадне добије се ситнији ћумур, а од мањег остају крупнија парчад. Све се пакује у џакове од по 13 килограма. Пантелићи произведу око 6,5 тона ћумура месечно изузетног квалитета.
– Поента је да буде сув и лаган. Само сув ћумур је и квалитетан. Кад је влажан не може да гори. Зато немамо проблем са продајом – поносан је на свој производ.
Јесен, зима и пролеће идеални су за печење ћумура, лето, посебно као ово, успори производњу. Они годишње произведу између 65.000 и 70.000 килограма ћумура, што их чини једним од највећих произвођача у Општини Владимирци. Поред њих појединци се баве овим послом, користећи приручне ћумуране.
– Људи су касније почели да се баве, на старински начин на земљи, видели су од нас, па кад иду у шуму они испеку на земљи, рецимо. Искористе дрво и обалу све што иде у ћумурану – прича.
Пантелићи се баве и производњом воћа. Обрађују 2.000 стабала шљиве и 1.600 стабала виљамовке, чију површину управо проширују. Ипак, од ћумурџијског заната не одустају.
– Кад имаш неке користи и сврхе онда волиш тај посао. Радили смо све и свашта, пољопривреду, дрва, овчарство, али ово је нешто без чега не бисмо могли да функционишемо. У пољопривреди чекаш један производ годину дана, и опет цена није сигурна. А овде је увек сигурна цена. Све се зна. Одвезеш, добијеш пару и опустиш се са пријатељима – искрено прича овај Козарац.
Међутим, иако посао добро иде, и радиће га Александар и Дејан све док буду у снази, свесни су да су последња генерација ћумурџија у свом месту. Њихова деца студирају, раде и пошли су за другим животом, иако су као мали помагали одраслима. Таква је ситуација у целом селу.
– Село има 45 кућа, становника око 160, али било је највише деце у односу на број становника деведесетих година. Та су деца отишла, завршила школе и раде нешто друго. Са нама ће се и овај посао прекинути – оцењује ситуацију Александар.
Занат Пантелића шест деценија ишао је само узлазном путањом. Тешко је поверовати да тако неће бити и убудуће.
Из серијала ЕСНАФА ЧУВАРИ. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Владимирци. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
