Nakon objavljivanja teksta o izdvojenoj jedinici šabačke Osnovne škole „Laza K. Lazarević”, u selu Desić, gde u sva četiri odeljenja ide šest učenika, javio se humani Šapčanin koji je ovoj školi donirao kompjuter. Ime donatora poznato je redakciji portala distrikt.rs , dok je za javnost želeo da ostane anoniman, u skladu sa propovedi na Gori, kada je Isus rekao: „A ti, kad daješ milostinju, neka ti ne zna levica šta ti čini desnica, da tvoja milostinja bude u tajnosti. I Otac tvoj, koji vidi u tajnosti, sȃm će ti uzvratiti javno“ (Matej 6,3-4). Poznati su po mnogim donacijama, ali nikada nisu želeli da se njihovo ime javno pominje.
Poklon od anonimnog donatora (Foto: J. Gubelić)
„Mi ne žmurimo na ovakve teme i želimo da pomognemo kad god je to moguće“, rekao je kratko.
A ovde je bilo potrebno, jer učenici nemaju kompjuter u školi, a većina ni kod kuće , o čemu je portal distrikt.rs izveštavao. Sreći njihovoj nije bilo kraja, a kako kažu, jedva čekaju ponedeljak, da vide „kako kompjuter radi“,
Nastavu prate svi zajedno, u skromnoj učionici. Nije lako ni njima, ni učiteljici.
Osmeh koji nema cenu (Foto: J. Gubelić)
Kao i u drugim školam u Srbiji, tačno u pola osam, i ovde počinje nastava. Kada pomoćni radnik Ivan Isaković ručnim zvonom pozvoni, svi pojure u učionicu jedne od najstarijih škola u Pocerini, građene davne 1892. godine. U prvom razredu niko ne izostaje, pa može da se uči nova lekcija. Danas je to znak plus, na času matematike.
“Ja sam jedini učenik prvog razreda i više niko nema u mom odeljenju”, stidljivo govori Luka Gavrilović.
A kada Ivana Isaković izostane iz škole, ceo treći razred nije tu. Četvrti je prazan bez Milenka.
“Ja sam ovde najstariji i zbog toga treba da budem najozbiljni”, govori Milenko Kosanić, koji jedva da je malo viši od mlađih drugara.
Lakše do znanja (Foto: J. Gubelić)
Njih šestoro su cela škola. Drugaci su najbrojniji. Ima ih troje.
“Nama je malo lakše. Imamo svoje vršnjake. Kad nešto propustimo u školi, to kasnije lakše nadoknadimo”, kaže Suzana Nedić.
Svako uči svoju lekciju, u istoj učionici, i pokušava da savlada gradivo svog uzrasta.
“Nekad nas malo zbuni jer slušamo šta učiteljica govori starijima i mlađima od nas. Ali se brzo snađemo”, objašnjava Dimitrije Matić.
Nije lako ni učiteljici, ali se svi zajedno trude da jedni drugima olakšaju.
“Teško jeste, li mi pokušavamo da ne razmišljamo o tome. Mi imamo naš cilj, a to je sticanje znanja. To ovde sve može da se postigne. Imamo svoj plan rada”, kaže učiteljica Tatjana Srdić Nedeljković.
Radost, sreća, zahvalnost (Foto: J. Gubelić)
Samo pola fudbalskog tima mogu da sastave, za rukometni im uvek fali jedan, pa se na fizičkom igraju kako oni znaju.
“Nekad se igramo žmurke, nekad fudbala. Kad je kiša i kad ne možemo da se igramo loptom, mi crtamo na tabli ix ox”, kaže Ivana Isaković
To je još jedan u nizu izazova ovih mališana. Predmet od igre do računara nemaju. Do sada nisu imali ni računar. Umesto toga imaju narodnu tradiciju. Uče se vrednostima. Kompjuteri su im nepoznati, u školi, većini i kod kuće.
