У Раденковић, мирно село у северном делу Мачве, стижемо макадамским путем од Богатића. У насељеном сокаку истиче се прва кући са леве стране широм отворене капије, баш као и срце наше домаћице. Пространо и чисто двориште, где су свака биљка и предмет нашли своје место, а зграде пудер боје сложене у низу као да их је пројектовао какав архитекта, налик су окућницама које води добар домаћин. Тако је и овде, само што је тај домаћин жена – Биљана Владисављевић. Тек је на измаку треће деценије, а већ је годинама самохрана мајка. Срдачна, непосредна и драга, дочекује нас са топлином и осмехом тако да нико не може да наслути колико је тежак њен крст.
Вози „Раковицу“ и обрађује земљу (Фото: Ј. Губелић)
“Трудим се да све буде на свом месту, иако у мом животу није баш увек тако”, почиње причу и креће да нас у духу доброг домаћина гости.
Тај домаћин је она. Биљана је и мушка и женска глава куће. Она је сама себи ослонац. Ослонац је и другим женама у овој кући. Она је све. Тако је откад зна за себе, скоро три деценије.
“Код нас у породици догодила се велика трагедија 1978. године. Деда и стриц погинули су на мосту на Сави. Били су добри домаћини, борци, водећи у селу. Бавили су се пољопривредом. Тог кобног дана пошли су на пијац да продају поврће. На њих је налетео камион и усмртио их на лицу места. Стриц је тада имао 22 године. Бака је остала сама, са сином и кћерком”, прича Биљана.
Али, несрећа увек тражи друштво. Код њих га је убрзо пронашла. Други син, који је у том тренутку требало да буде глава породице, био је тешко болестан. Данас би рекли бираним речима “лице са посебним потребама”, а осамдесетих његова дијагноза и у картони и у селу била је “ментална ретардација”.
“Да кућа не би остала пуста, бака му је нашла жену, такође са психичкм проблемима, која је уз све то била глувонема. Али, она је била спремна да се бори за потомство. Тако смо се родиле нас три. Ја сам била најмлађа и надали су се да ћу бити мушко, да наставим лозу и преузмем вођење домаћинства”, прича сада већ кроз смех, Биљана.
Кућа и лепо уређено двориште (Фото: Ј. Губелић)
Уз помоћ баке Владисављевићи су гајили три здраве ћерке, све док се средња, Милена, није разболела. Лекари су је лечили од упале уха.
“То је трајало месецима. На крају је доведена у стање да живи као биљка. Тако је и данас, скоро три деценије. Она је уствари доживела фрас али лекари су погрешно успоставили дијагнозу. Она је и данас непокретна, не прича и не може да услужи себе. Најтеже је када се разболи, јер не уме да ми каже. Онда долази хитна помоћ, јер не могу да је ставим у кола и одвезем код лекара”, прича ова самохрана мајка.
Желећи да побегне од свега, Биљана са седамнаест година одлази у Богатић за момка младог и наискусног баш као и она. Дечја љубав трајала је две године које су пролетеле док је упознала фамилију, испратила га и сачекала из војске. А онда јој је живот приредио ново горко искушење.
“Те две године биле су идеалне све док нисам остала у другом стању. Онда су његови родитељи тражили да идем код доктора да проверим да ли ће се дете родити здраво или ћу, како су говорили, родити “неспособно дете”. Ја то нисам могла да издржим и у другом месецу трудноће вратила сам се кући у Раденковић. После седам месеци родила сам Ружицу. Дала сам јој име по баки која се звала Гроздана али су је сви звали Ружица”, прича сада већ са поносом, очекујући да се ћерка врати из школе.
Биљанине две светле тачке (Фото: Ј. Губелић)
То је њена светла тачка. Њен понос. Здрава, слатка и послушна девојчица која јој помаже у кући. Тај понос осети сваки пут на родитељском када читају њене оцене. То је Ружица, симбол њених надања. Радост која разгаљује душу и мекша срце. А то срце дуго је било празно, само и ледено. Бака, њен животни узор и ауторитет, увек јој је говорила да је самоћа највећи терет ког се мора ослободити. И послушала је савет, дајући себи другу шансу, борећи се и против себе и против села.
“Када је Ружица имала три године, упознала сам из суседног села човека сличне судбине. Живео је сам са мајком. У њему сам видела помоћ и подршку. Добили смо сина, али се он убрзо почео мењати. Ја сам своје дете школовала доносећи из ове куће. Ћутала сам и трпела плашећи се шта ће људи рећи ако ми не успе ни овај брак. Ипак, на крају смо се разишли. Син је остао код њега, али смо се договорили да га и ја виђам викендима”, прича ређајући реченице на којима би јој позвиделе и образованије девојке, а не само оне које су завршиле осмогодишњу школу баш као и она.
Бака није могла да јој прушти више. Захвална је и на томе. Дала јој је комад земље и научила да воли то парче плодне мачванске оранице из чије утробе рађа најплодније жито. Шеснаест ари је дели од могућности да добије социјалну помоћ, јер баш толико претекне од хектара имовине мајке и сестре, а закон каже да је 50 ари по особи горња граница. Туђа нега и помоћ оде за Миленину негу, а понекад додаје и од 13 хиљада динара помоћи које добија на мајчино име. Остало заради од земље.
“Имам трактор “Раковицу”. Желела бих да узмем мањи. Сад кад сам орала било ми је јако тешко. Руке су ме болеле два дана. Хтео ми је ишчупати руке. Кад налетим на пањ, то ме цимне и окрене на другу страну. Сад гледам да компензујем или конкуришем да узмем нешто мање. Тај трактор је купио мој деда, али није дочекао честито да га вози. Радио је њиме мој отац и давали смо другима. Ја орем, тањирам, дрљам али је за мене много јак”, прича.
Има стадо оваца (Фото: Ј. Губелић)
Верује да ће успети, јер је упорношћу успела да стигне у серијал хуманитарно едукативних емисија “Наше имање”, чији је аутор и продуцент Александра Швоња, које су снимане са циљем да помогну малим пољопривредним газдинствима у Србији чија имања не прелазе величину од 10 хектара.
“Од њих сам добила саднице јагода, 518.000 динара на руке, пумпу и систем за наводњавање и велико знање. Новац сам уложила у изградњу објекта за стадо од 30 оваца. Добила сам и саднице да подигнем нове површине. Недостаје ми да обновим прикључне машине. Стара ми је механизација. За кошење дателине дајем око седам хиљада динара”, прича стискајући шаке испуцале од тешког рада.
Прошле године подигла је засад јагода (Фото: Ј. Губелић)
Води нас да упознамо мајку и сестру. Оне, у другој соби, седе и ћуте. Ћутимо и ми. То је она тишина која би прогутала хиљаду речи у трену. То су речи које би стале само у три слова – бол.
Остајем прибрана, али не могу да прећутим и одем са овог места а да је не питам, како успева толику туга на тако крхким плећима да носи.
“Ја са тим живим сваки дан верујући да ће једнога дана бити боље”, каже и прати нас срдачно и насмејно као да ће је мајка и сестра снажно загрлити када уђе у кућу и саопштити да их више ништа не боли. А зна да неће. Знамо и ми.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
