Шабачка тврђава, неми сведок на десној обали Саве, времешна али достојанствена, вековима се одупирала сукобима који град Шабац нису мимоишли. Тако је и данас. Остаци некада артиљеријског утврђења пркосе ветровима са Саве. Њен положај, тик уз реку Саву, крај је колико и почетак данашњег града Шапца.
Шабачка тврђава (Фото: Ј.Губелић)
Прва тврђава подигнута је 1470. године, а данашња датира из 17. века. Претеча данашње тврђаве, било је масивно утврђење, које је према мишљењу стручњака било одбрамбени штит јер се налазило на граници, уз реку Саву. Била је то својеврсна одбрана за све који су хтели преко Саве да надиру ка Европи. О изузетно бурној историји тврђаве Стари град сведочи податак да је више од 10 пута прелазила из једних руку у друге. Данашње увтрђење, новијег је датума. Има основу правилног четвороугла са по једном кулом кружне основе у сваком од темена. Тврђаве истих и сличних основа могу се наћи дуж речних обала Саве и Дунава. Остаци старих градова откривају драматичну причу о успону, паду и обнови српске државе. Србија је у средњем веку имала више од 200 „тврдих градова“, сазданих само у немањићкој Србији. Прича о њима открива тајну историју средњовековне Србије, која до данас није испричана.
Остаци артиљеријског утврђења (Фото: Ј.Губелић)
Први помен Заслон, претеча данашњем имену града, потиче из дубровачких архива из 1454. године. Име Шабац први пут помиње Антонио Бонфини, угарски дворски историчар који је веровао да је то турска реч која означава нешто што је чудесне лепоте. Шабачка тврђава је једна од последњих пет коју су Турци 1867. године предали Србима. Тај дан је турска војна посада напустила Шабац, предавши кључеве града пешадијском капетану српске војске, Лазару Цукићу.
Неми сведок времена (Фото: Ј. Губелић)
Током систематских ископавања ваљевског Завода за заштиту споменика културе откривени су јединствени остаци на нашем простору фортификације са бедемима од земље и дрвета и масивном улазном кулом од опека. Мењала је изглед и намену. Данас је место до ког Шапчани радо прошетају током свих годишњих доба јер је увек лепо уживати у њеном пространству, лепоти и тајанствености коју чува у себи.
