Докторка Јована Веселиновић (26), запослена у Ургентном центру шабачке Опште болнице, на свом Фејсбук профилу послала је снажну поруку свима који ових дана шетају и роштиљају, у којој их позива да се уразуме и ситуацију озбиљно схвате. Млада докторка, између осталог је написала: „Тада када они схвате да је кућни праг сада капија на којој се ломе велике одлуке, онда ће они најстручнији међу нама можда моћи да кажу када ће то све бити другачије, односно поново исто као некада“.
Јована Веселиновић позива људе да се уразуме (Фото: приватна архива)
– Пут до пакла поплочан је често добрим намерама.
Тешко је бити намерно зао. Зато је очито лако бити намерно незаинтересован, немаран, неправедан.
Сада желим да се поставим сасвим лично.
Ако познајете некога ко је јуче или данас шетао на Ади, или роштиљао на Кошутњаку, што је и фотографијама забележено, волела бих да га питате (ето сасвим лично, и извините на томе) када ћу поново моћи да се грлим са својим родитељима. Недељама им не прилазим. Питајте их када ћу моћи поново са сестром да гледам филм, а да не ставим маску и не терам је даље од себе кад се нехотице превише приближи. Када ћу успети да опоравим руке, дехидриране и израњаване агресивним прањима. Када ће ових 80 км од мене до члана моје породице престати да буде тако непремостива даљина. Питајте их када ће моје колегинице моћи без страха да спавају са својом децом. Када ће хируршка маска у болници престати да важи за најдрагоценији ресурс ововековне цивилизације. Када ћемо опет мирно смети да ступимо у дедину собу. Када ће запослење лекара у очима других поново бити неизмерна радост, уместо што је притискајућа брига.
Питајте их, јер они знају одговор, таман колико и они који су им рекли да остану кући. И који су пре тога завршили велике школе медицинске струке.
Питајте и оне што истом кашиком узимају Христову крв и тело. Зар није једно од основних хришћанских начела: МИСЛИ НА ДРУГОГА. Бог кога ја познајем се не би љутио да се закључају црквена врата док не прођу ови изазови. Јер ко храм није нашао у себи, неће га наћи ни пред једним попом.
Знају одговор они што иду и даље у безбрижна окупљања, јер кад они схвате да ће само једно нечије кијање дати неке асимптоматске носиоце, а они неке оболеле, и кроз даље сумње и неизвесности, биће више повлачења здравствених радника са посла, даљом апроксимацијом и угрожености чланова њихових породица, онда ће бити јасно да није то 5 људи са којима весело деле пиво и ћевапе, већ можда и 105, који можда више неће бити здрави.
Тада када они схвате, да је кућни праг сада капија на којој се ломе велике одлуке, онда ће они најстручнији међу нама можда моћи да кажу када ће то све бити другачије, односно поново исто као некада — у месту Општа Болница Шабац.
