У несрећи која је Србију задесила средином маја 2014. године, када је киша претила да уништи све материјално, али и оно немерљиво – људске животе, у Шапцу, крај Саве, која је тог пролећа достигла историјски максимум, напречац смо утврдили лекцију о солидарности, која нас је, као много пута до сад, одржала.
Сава достиже невероватних 660 центиметара, насип код силоса почиње да се топи и већ постаје извесно да ако се што пре не заустави, Мачви, Шапцу, али и околним градовима прети велика пошаст. Шапчани су осетили страх који се може упоредити још само са бомбардовањем 1999. На све то, инструкција са врха – Шабац не сме пасти, дошла је као мантра за суочавање са природном катастрофом, али катастрофом коју ћемо, показало се, уједињени решити.
На позив тадашњег председника Владе, 16. маја у јутарњим часовима аутобусима крећу добровољци из Београда, Новог Сада, Зрењанина, Ниша, Бора, Сјенице, Новог Пазара, и многих других крајева земље да бране критичне тачке – Чеврнтију и обалу Саве код Шапца. Војска, полиција, студенти, рудари, затвореници, спортисти, јавне личности, удружења, разне организације, локално становништво – људи најразличитијих профила помешали су снаге да зауставе реку.
– Моје колеге са Факултета безбедности окупљали су се и аутобусима од Центра Сава у Београду кретали ка Шапцу. Ко год је могао, не само једна година, дошли су овде. Моје двориште на Триангли било је поплављено, људи су ми се масовно јављали са свих страна и питали да ли ми је потребна помоћ. Иако није било потребе за тим, то ми је много значило – каже Милена Мањенчић.
У најтежим моментима на савском насипу било је и по 10.000 добровољаца и небројена механизација. Присутни су уверзирано камионе пуне песка празнили за минут, без паузе. Било је важно направити заштитни зид од десетина хиљада џакова, висок готово метар и по, који ће спречити пробијање воде у насеља.
– Темпо је био немилосрдан, а атмосфера таква да истовремно и стрепиш, гледаш воду која надолази, али сигурно смо знали да са таквом енергијом, нема шансе да не успемо. Адреналин расте јер су људи без одмора пунили и слагали џакове као да брани свако своју кућу – каже Срђан Ђурђевић.
Док се на обалама водила одсудна битка, у самом граду једва се видео понеки аутомобил. Улице су биле пусте, никоме није падало на ум да седи у кафићима и ресторанима. Набављало се само основно. Шапчани су сваки дан посматрали реку и пажљиво пратили вести.
У наредби да бране свој град били су уједињени сви. Они који нису могли физички, доприносили су храном, водом и другим потрепштинама, али пре свега морално.
– У том тренутку сам била одушевљена војском, полицијом, осећала сам сигурност због њих. Носила сам воду својим колегама, познаницима, логистички је све било добро организовано. На неколико пунктова су се скупљале намирнице, знало се шта ко ради. Било је доста људи са стране, сви су имали жељу да помогну, ваљда смо ми такав народ, кад имамо неку несрећу, нас то повеже – каже Биљана Арсовска Пенонић.
Колико је ситуација била опасна на насипу Чеврнтија, говори наредба о хитној евакуацији десет села уз обалу Саве – Дреновац, Шеварице, Табановић, Причиновић, Мајур, Мишар, Орашац, Миокус, Драгојевац, Мрђеновац и Прово били би потппуно потопљени, а водена стихија слила би се у Шабац. Мештани нису напуштали ово место десет дана, док су жене и деца доносили храну и кафу, јер дежурало се и читаву ноћ.
– Кад смо добили позив Кризног штаба, упутили смо се ка Чеврнтији, нас тридесетак мушкараца из Причиновића, а тамо је већ било добровољаца. Одмах смо схватили озбиљност ситуације – штитили смо корен насипа који је клизио и попуштао под притиском воде. Седам дана је било критично, али пробудио се колективни дух и људи су долазили и без позива – каже Драгорад Мијатовић из Мачванског Причиновића.
Битка на Чеврнтији те 2014. трајала је десет дана. Захваљујући даноноћној борби са природном катастрофом завршена је без трагичних губитака.
Ипак, не можемо да је бар симболички не упоредимо са оном која се баш на овом потезу одиграла тачно сто година пре мајских поплава, када је аустроугарска војска током Сремске офанзиве из строја избацила 6.500 српских официра и војника. У новом веку, са препрекама модерног доба, чини се, имали смо више среће.
