Битка за оснивање прве модерне апотеке у Шапцу мери се са просветитељском намером, jер се о друштвеном напретку може говорити тек након извојеваног права да се једном великом граду подари савремени систем лечења, а применом важне научне гране живот учини здравијим и бољим.
Првобитни изглед апотеке Гаврила Гаје Гашића, коју је адаптирао Лазар Лазић
Након 160 година од доласка у Шабац првог фармацеута Франца Лудвика, фармација је прошла дуг пут. Први шабачки апотекари били су странци, затим су наши ђаци завршавали фармацију у Бечу, Пешти и Загребу, чиме је град добио високообразоване стручњаке, као што је први доктор хемије у Србији Константин Коста Николић и доктор хемије Лука Панић, да би тек од друге половине 20. века пристигле и генерације дипломираних фармацеута са Београдског универзитета. Шабачки апотекари уживали су висок углед у Србији, јер су се поред стручног рада бавили здравственим просвећивањем свога народа. Апотеке су отваране, у ратним временима разаране и поново обнављане. Након 160 година од оснивања фармацеутског живота у граду, 2017. са радом у потпуности је престала Апотекарска установа „Шабац“, а лекове више не прави ни Зорка Фарма.
Хемичари Лука Панић и Коста Николић
Захваљујући студији проф.др Тихомира Ђорђевића „Медицинске прилике у Србији за време прве владе кнеза Милоша Обреновића“ сазнајемо да је у граду поред Саве постојала прва апотека у Србији већ 1827, а такође и прва болница основана годину раније. О свему томе Ђорђевић је у својој књизи рекао: „Прва се апотека у Србији помиње у Шапцу 1826. године. Установио ју је Јеврем Обреновић. Била је прилично снабдевена „нужним и потребним лекарије вешчми, које на 5000 гроша износе“. Смештена је била у дому Јована Мијоковића , који је био апотекар.“ Тек 1830. године отворена је у Београду прва апотека у Земуну. Године 1827. Била је још једна апотека извесног кир Ђорђа. Али то нису биле праве апотеке какве су постојале на западу, већ специјализовани дућани за продају лекова, као што ни њихови власници нису били школовани апотекари. Апотека-дућана је било по свим српским варошима, али овако богато опремљених и уређених као у Шапцу, није било нигде.На то су утицали близина Руме, Сремске Митровице, Новог Сада и Земуна, где су постојале апотеке по западном узору. Из ових разлога Јоаким Вујић у свом у свом „Путешествју по Србији“, наводи да само у Шапцу постоје апотеке.
Фармацеут Чеда Поповић у својој апотеци
У Шапцу је од 1839. године било неколико покушаја отварања савремених апотека. Прво је дозволу добио Антоније Делини, лекар из Београда, који је потрошио доста новца за опремање апотеке, али је није и отворио, јер му је посао отежавао др Антоније Гродер, окружни физикус у Шапцу, и власник приручне апотеке, ком није ишло на руку отварање савремене апотеке. Делини своју недовршену апотеку премешта у Београд, и тако Београд уместо Шапца, добија другу приватну апотеку. Захтев за отварање апотеке поднео је 1846. фармацеут Август Козјак из Шида, али је и он наишао на противљење Гродера. Трећи пут, на интересовање магистра Ђорђа Крстића, који такође бива одбијен, уместо Шапца, Јагодина добија апотеку. У међувремену је још један лекар отворио приручну апотеку, па је на четврти покушај 1856. фармацеута Франца Лудвика из Илока да отвори апотеку у Шапцу, др Гродер Окружном начелству дао образложење да Шабац поред две приватне апотеке нема потребу за трећом, да се народ, а посебно сељаци не лече или лече домаћим лековима и да нова апотека не би имала довољан профит. Његов интерес заслепео је његову лекарску етику и одложио отварање апотеке у Шапцу за две деценије.
Зграда Подринске банке где се налазила дрогерија „Орао“, коју је откупио Лазар Лазић
Лудвик је, уз бројне услове од Министарства унутрашњих дела ипак добио дозволу, а сва опрема набављена је у Бечу и Пешти. Тако је 11. октобар 1856. године ушао у историју фармације овога краја. Лудвикова апотека била је шеста апотека у Србији – 4 је било у престоници, једна у Јагодини, отворена уместо у Шапцу, и издвојено одељење београдске апотеке у Крагујевцу. Била је у центру града, пространа, лепо уређена, и својим изгледом се издвајала од других трговина. У њу се улазило са страхопоштовањем, па је наш народ умео да каже „Чисто као у апотеци“. Строгост државне власти за последицу је имала да су апотеке по педантности и опремљености могле да се пореде са онима у другим европским државама.
Колектив апотеке Илије Ранковића између два светска рата
Константин Коста Николић оснивач је Друге шабачке апотеке 1869. године. Након праксе код Франца Лудвика и студија у Бечу, постао је први доктор хемије у Србији. Шабац постаје прва варош у Србији, после Београда, са две апотеке. Николићу је отац озидао приземну зграду преко пута шабачке цркве. Тада је настала жестока конкуренција између два апотекара, обојица су настојала да болницу снабдевају лековима, па из тих разлога Лудвик прелази у православље и мења име у Мијаило Филиповић.
У међувремену Коста Николић се за време Српско-турских ратова показао као велики родољуб, уступивши држави лекове у вредности од 47290 гроша који ће бити плаћени по завршетку рата. После 30 година рада др Николић је одлучио да се повуче, а своју апотеку је 1898. године продао др Луки Панићу да би у Београду купио апотеку „Код српског грба“. Лука Панић пред Први светски рат продаје апотеку, која се налазила преко пута Саборне цркве, а у рату је до темеља срушена.
Зграда Прве народне апотеке сазидана 1928. године
Након смрти Мијаила Филиповића, од Милана Филиповића, Лудвиковог сина и наследника је 1884. године, првоосновану апотеку „Код Св. Тројице“ купио Гаврило Гаја Гашић, за суму од 60.000 динара, што је највиша постигнута цена код продаје апотеке у Србији у то време. Ова апотека се налазила, на сада слободном простору, испред Поште, до зграде зване „Кошница. Ускоро преко пута ове апотеке у Карађорђевој 11, зида нову зграду у коју 1898. премешта апотеку.
Место где се некад налазила апотека „Код Свете Тројице“
Због нарушеног здравља у Балканским ратовима Гашић продаје, ратом оштећену па обновљену апотеку, фармацеуту Лазару Лазићу, Шапчанину, који је фармацију дипломирао у Загребу. Добио је право да самостално руководи апотеком и свој жиг за Ђулијан крем за лице. Ова апотека је радила као приватна све до 1949. године, када су све апотеке прешле у државну својину.
Колектив Друге народне апотеке из 1962. године
Пред крај 19. века Шабац је видно узнапредовао, становништво је научило да користи услуге лекара и апотекара. „То је време када је помада освојила и село и град“, а парфимеријски производи су апотекама доносили највећи профит. Шабац је чак имао и „Фармацеутске новине“, које су излазиле једном недељно.
За оснивање треће апотеке у Шапцу дозволу је добио Петар Хаџи-Поповић. Апотека се налазила у Господар Јевремовој улици у приземној зграду на месту некадашње Прве народне апотеке и носила је име „Код Св. Николе“. Радила је све до 1913. године, када је Хаџи-Поповић умро. Апотека је наставила са радом за време рата зато што је била најмање оштећена, а водила ју је његова жена Љубица Хаџи-Поповић, велика добротворка. У њеној апотеци су се за време окупације снабдевали и Аустријанци. Од супруге Хаџи-Поповића апотеку је 1919. купио фармацеут Илија Ранковић. Он је зграду Треће шабачке апотеке срушио и на њеном месту саградио нову у Господар Јевремовој улици, у којој су до скоро биле просторије апотеке.
Зграда апотеке „Др Бора Тирић“
Илија Ранковић је апотеку отворио 1928. године и тада је то била најлепша и највећа апотека у граду, а врло вероватно и у Србији. Имала је подрум испод целе зграде, где су се налазиле просторије за чување хемикалија, две лабораторије, канцеларије са галеријом, собе за дежурство, трпезарију за особље, а на спрату је био луксузно опремљен стан са седам соба и другим просторијама. У дворишту апотеке је изграђена двоспратна зграда у којој је био погон за израду лекова за хуману и ветеринарску медицину и препарата за личну хигијену. У овој апотеци био је зачетак индустријске производње лекова, козметичких и препарата за личну хемију. Године 1944. је конфискована.
Након рата град је био оштећен, а становништво преполовљено. Са свега 7.000 становника Шабац се споро опорављао. Између два рата трећа по реду била је апотека Владимира Спасојевића, под називом „Апотека код Светог Саве“, налазила се у општинској кући на Великој пијаци преко пута Зеленог венца и радила је успешно све до 1949. Четврта апотека отворена после Првог светског рата била је апотека фармацеута Чеде Поповића под називом „Код Светог Јована“, у једном од локала Крсмановића куће у Масариковој улици број 2, преко пута цркве. Затим је Владимир Самуровић основао 1932. године пету по реду апотеку у Шапцу „Код Спаситеља“ у Јевремовој улици 51.
Колектив апотеке „Др Бора Тирић“
По завршетку Првог светског рата у Шапцу се отварају дрогерије, радње које продају готове лекове. Своје производе рекламирали су у шабачкој штампи. Први власник дрогерије 1922. Отворио је Павле Куртовић на Мачванској пијаци, а том приликом је у Шабачком гласнику дао оглас: „Новоотворена дрогерија Паје К. Куртовића дипломираног апотекара на Мачванској пијаци снабдевена свим лекаријама, специјалитетима, израђује помаде, има Љубичицу крем Јанковића, Нарцис Окановића, Ђулијанка Викторовића, Нобилијар крем, Лио крем Лилија Ранковића, Француске кремове, Симон Беатрис, Виолет Помпеја, Флорами. Све врсте пудера, руменила, колоњске воде, мириса, сапуна…“, гласио је оглас у новинама те 1922. године.
По ослобођењу Шапца 1944. године апотеке су махом конфисковане и наставиле да раде као државне апотеке. Илија Ранковић и Владимир Самуровић осуђени су на смрт као народни непријатељи, а сва имовина им је конфискована. Апотека Илије Ранковића у Господар Јевремовој 25. наставила је са радом као Прва државна апотека, а за њеног управника именован је фармацеут Никола Стефановић Пиња. Како су се повећавале потребе за здравственим услугама, ширила се шабачка болница отварајући нова одељења, па су органи управљања Медицинског центра донели одлуку да се у Првој народној апотеци изврши адаптација просторија и почне са производњом инфузионих и физиолошких раствора, глукозе и других. Располагала је завидним капацитетом за производњу козметичких препарата.
Колектив АУ обухватао је велики број радника
Апотека Лазара Лазића после национализације 1949. године наставила је да ради као Друга народна апотека у Карађорђевој 11. Због недостатка простора припојена је апотеци „Др Бора Тирић“ у Масариковој 6, која је носила назив по лекару, специјалисти за дечије болести, стрељаном 1941. године, а затим обешеном на скверу при крају Карађорђеве улице. Овде је, поред Лазара Лазића радила и Љубинка Продановић, прва дипломирана фармацеуткиња Београдског факултета. Од тада долазе и остали фармацеути са Београдског универзитета.
Две градске апотеке нису биле довољне да задовоље потребе града и околине, па се указала прилика за још једну у приземљу новоизграђеног Хотела „Слобода. Новац је у највећем делу обезбедила ХИ „Зорка“, у замену за амблем и излагање производа њене фабрике лекова. Отварањем треће апотеке 1977. године град је добио нову и савремену здравствену установу у градском језгру. Први шеф апотеке била је Даница Миљковић.
Апотека „Слобода“ у згради истоименог хотела
Тек је 1991. године омогућено да се оснивају апотеке у приватној својини. Прву самосталну апотеку у Шапцу основала је Јулијана Станојевић 1991. под називом „Јулифарм“, у чијим се лабораторијским просторијама у улици Проте Смиљанића 58 и данас лекови праве по поруџбини.
Године 1992.извршена је реорганизација здравствене службе у Шапцу – апотеке су изашле из Здравственог центра „Лаза К. Лазаревић“ и основале самосталну Апотекарску установу „Шабац“. У њен састав ушле су све апотеке и апотекарски огранци, који су били у саставу Здравственог центра. Тада је за управника Установе именован дипломирани фармацеут Милан Гајић. Међутим, одмах по оснивању АУ се суочила са тешкоћама проузрокованим економским стањем у друштву. Због оснивања приватних апотека фармацеути су напуштали посао у АУ.
Од 1991. оснивају се апотеке у приватној својини, а велики број фармацеута прелази у ове установе
Близина ратом захваћеног подручја бивше Југославије захтевала је пружање помоћи угроженом становништву. У сарадњи са хуманитарним установама Апотекарска установа је пружала помоћ нашем народу западно од Дрине у лековима и санитетском материјалу, посебно приликом проласка избеглица кроз Шабац августа 1995. године. Упркос кризи, за прославу јубилеја 140 година од отварања прве модерне апотеке, Шабац је 1996. године добио и четврту апотеку, у улици Проте Смиљанић.
Процес приватизације, који је захватио све привредне делатности у држави, неминовно је утицао и на решење неодрживог економског положаја Апотекарске установе „Шабац“. Од 2017. године све што је припадало овој институцији прешло је у приватни сектор, а фармацеутска традиција Шапца наставиће се у том смеру.
Извор и фото: 140 година Фармације у Шапцу, Миодраг Гајић, Живорад Михајловић; Фармација у Шапцу у 19. веку, Војислав Марјановић
Из серијала „ШАБАЦ – ОД МАЛОГ ПАРИЗА ДО ЧИВИЈАШКЕ РЕПУБЛИКЕ“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
