Последњи чувари заната старијег од цивилизације
Породица Пантелић из села Козарица у општини Владимирци „одржава у животу“ један од најређих и најтежих заната у Србији. Више од пола века они производе ћумур. На ћумуру у овој породици три генерације живе и опстају у Посавотамнави.
Куполе у шуми: место где настаје ћумур
На пропланку у селу Козарица, где рађа и самоникло и калемљено воће, издижу се куполе високе неколико метара — куполе озидане циглом и бетоном. Али овде је све црно, баш као угарак од ког живе Пантелићи.
– Ово је моје црно злато – показује Александар Пантелић, док лопатом вади дело својих руку.
То је угљенисано дрво настало непотпуним сагоревањем облица које је сам узгајио у дубоким шумама и исекао. Заправо, све су Пантелићи урадили сами да би „исpekли“ и занат и ћумур.
Такве су му и руке — баш као црно злато. И златне, и црне.
Посао се ради даноноћно
Да би испекао своје црно злато, мора да ради од јутра до мрака. Ћумуране, сложене тик уз густу шуму, не оставља ни када падне мрак. У цик зоре иде у гај где обара столетна стабла, цепа и слаже цепанице које огоревају данима.
– Није лако – прича.
– У ћумурани, када се отвори, температура је висока. Нормално, кад угреје, буде врело. Човек се испрља, али образ остаје чист – каже, док разгрће пепео и густ дим куља испод високих пећи налик сферама.
Како се ствара ћумур?
Баш ту све почиње — у куполама подигнутим високо у небо, озиданим циглом, где се током непотпуног сагоревања дрвета ствара ћумур. На сферама се остављају три реда рупа које се током сагоревања дрвета затварају блатом или другим лепљивим материјалом.
– Око 10 кубика дрвета стане у једну ћумурану ове величине. Прво се купола напуни дрвећем до пола, а када се запали ватра, додаје се преостало дрво до врха. Суштина производње дрвеног угља лежи у гушењу пламена — када задими, све рупе се затварају иловачом. Кад покуља дим, оне се брзо затворе и дрво унутра се угљенише. Наредних пет дана додају се дрва – објашњава Александар.
– На дно иду нешто тања дрва, затим дебља, а на врх поново тања — то је опробан систем.
Стари занат у модернијем облику
Ово чврсто гориво, настало распадањем органских супстанци без присуства ваздуха, некада се производило на исти начин као у природи. Копале су се јаме у које су се полагала дрва, гомила се прекривала земљом или бусењем, затим палиле и остављале да тихо тињају. Тај начин производње употребљавао се вековима.
Тако су радили и Пантелићи, све док се нису усавршили. Пре две деценије изградили су ћумуране лоптастог облика изнад земље и данас се убрајају у веће произвођаче.
Нови начин рада мало је олакшао процес, али је сам посао и даље веома захтеван. Дрва секу у шуми, слажу у ћумурану, потпаљују пећ и тако дрва тињају више дана. Докле год ватра тиња, додају дрва, а затим се пећ затвара и чека неколико дана да би ћумур очврснуо.
Квалитет се ствара у шуми
Квалитетан ћумур не сме бити ломљив, а када се запали треба да тиња. Зато је важно изабрати добро дрво које Пантелићи секу у дубоким шумама Посавотамнаве.
– Битан је квалитет дрвета. Не може мекано дрво — мора тврдо: цер, буква, граница, граб, може и багрем. Не може липа, топола, врба — то је лош ћумур – објашњава Александар.
Живот уз дим и ватру
Од припреме ћумуране и дрвета до паковања готовог ћумура, ради се непрекидно две до три недеље. Црначки посао траје даноноћно, а после сатима перу руке и лице у које се увукла чађ.
– Нема временских услова због којих се не ради. Мора да се ради јер имамо своје муштерије којима стално испоручујемо, па током целе године мора да има ћумура. Најтеже је лети кад су велике врућине. Онда радимо увече и рано ујутру, а дању одмарамо. Импровизујемо сенку, сунцобране – прича Александар.
Зато често и не спавају да би произвели свој „црни хлеб“.
– На пример, ова ћумурана — ово јој је четврти дан. Почела је једна рупа да дими, ми кажемо: „рупа је изашла“, и мора одмах да се затвори. Стави се цигла или земља да не би горело даље – објашњава док затвара рупу како би спречио продор кисеоника.
Последњи произвођачи у Посавотамнави
Некада су најпознатији произвођачи дрвеног угља били у Посавотамнави. Ту су биле стотине ћумурана. Данас их је остало неколико — да чувају занат од заборава.
За Пантелиће, то је традиција која се преноси с колена на колено.
Прављење ћумура један је од најтежих послова, јер без доброг производа нема ни доброг роштиља — ког се, признају, ни сами не одричу.
– Једемо роштиљ, наравно. Волимо га, без обзира што неки мисле да нам се смучио јер га производимо – каже овај млади човек свестан да одржава готово заборављени занат.
Годишње произведу око 70 тона. А сваки килограм оставља траг на лицу — црни, као угарак, јер то је њихов посао, њихов живот и њихов пут.
Угљен, дрвени угаљ или ћумур
Угљен, дрвени угаљ или ћумур се добија сувом дестилацијом дрвета, сагоревањем уз минималну количину кисеоника (карбонизација). У зависности од одабира сировина и начином производње добија се: угљен за цртање (угаљ за цртање), медицински угаљ (најчешће за регулисање варења), и индустријски или ковачки угљен или ћумур.
Угљен – од пећинских цртежа до роштиља
Дрвени угљен, угаљ, карбун, ћумур, користио се током готово читаве историје човечанства, а први трагови потичу још од пре 30 000 година, када су њиме нацртани први пећински цртежи. Његова производња датира још из бронзаног доба и била је кључна за развитак металургије све до прелаза на фосилни угљен почетком 18. века (кокс). Међутим, дрвени угљен (лат. carbo vegetabilis), и као сировина и као гориво, још се и данас користи широм света у различите сврхе: у металургији при производњи феролегура; у хемијској индустрији као технолошки важан материјал за добијање активног угља; у медицини (још га је Хипократ препоручивао као антитоксин); у војној индустрији (барут); у домаћинствима и угоститељству најчешће као гориво за роштиље.
Како изгледа савремена ћумурана?
За градњу пећи користе се старе пуне опеке, челична мрежа, челик за армирање, челична врата и покровна плоча, цемент, креч, шљунак, песак и глина. На темељу искуства традиционалних произвођача дрвеног угљена, животни век циглених пећи се процењује на 8 година, уз један производни циклус месечно. Количина дрвне улазне сировине по једној пећи износи отприлике 27,51 m3, а количина добијеног дрвеног угљена 4 680 килограма.
Карбонизација – срце производње
Процес карбонизације траје од 10 до 15 дана, зависно од врсте дрва и уделу влаге. Поступак хлађења таје 7 до 8 дана, а произвођачи понекад користе воду како би убрзали хлађење, што значајно снижава квалитет дрвеног угљена.
Паковање и продаја
Главна опрема за паковање дрвеног угљена је дизало (елеватор) који, заједно с папирним врећама, представља укупне материјалне трошкове паковања.
Ова породица чува један од најстаријих заната на нашим просторима — и то у време када сви одлазе, напуштају село и потпуно другачије живе.
Њихов живот, црн од угља, али чистог образа, доказ је да традиција опстаје само тамо где има упорности, љубави и рада.
Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Владимирци. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
