Празници су права прилика да неког обрадујемо писмом које последњих година губи трку са савременим облицима комуникације, а некада је био једини начин одржавања пријатељства. Готово јединствено искуство има Шапчанин Иван Глишић, новинар и писац, који у својој богатој колекцији чува близу 9.000 писама. Разгледнице, честитке и писма на његову адресу стизала су из целог света. Тако је Иван изградио паралелни свет у ком су несхваћени уметници, у недостатку медијске пажње, тражили разумевање за своје стваралаштво.
„Ово је из Крагујевца, ево једног из Загреба, ово је из Сплита“, чита Иван нека од писама извучених из кофера који држи на ормару.
Колекција од 9.000 писама (Фото. Ј. Губелић)
И тако до неколико хиљада. Писма на адресу Моше Пијаде 5 почела су да стижу 1967. године када је познати шабачки новинар и писац Иван Глишић победио на Конкурсу за дискофиле Југославије.
„Овде има између осам и девет хиљада писама. Ја ниједно нисам бацио нити могу то да урадим јер ми је свако подједнако драго. Све је почело када је Радио Сарајево расписао Конкурс за дискофиле Југославије. Ја се тада пријавим и победим. У то време рокенрол је био у повоју. Онда су почели да ми пишу појединци али и групе. Тако сам упознао Индексе, Силуете, Јуниоре, који су од мене узимали плоче, скидали музику и после ми враћали плоче“, прича пасионирани сакупљач грамофонских плоча.
Писма су стизала из целог света (Фото: Ј. Губелић)
Тако је кренуло прикупљање колекције која сада садржи на хиљаде порука из целог света. Награда филмских уметника Југославије за сценарио „Млади Југословени од 1947. до 1967. године“ донела му је прегршт писама филмских режисера који су тражили сценарије за кратке филмове. Интересовање за музику две године касније донело му је нове фанове и сараднике, али и нова писма.
„Кад је поштар доносио, то буде хрпа од 15-20 писама. Тада ми поштар каже: „Па човече, шта ти то радиш?! Торба ми је пуна твојих писама.“, присећа се.
Било је то другачије време када се комуницирало писмима. Биле су то непоновљиве седамдесете. Тих година Југотон је плаћао Шапчанину Ивану Глишићу недељну авионску карту од Београда до Загреба и натраг, а он је писао незаборавне хитова „Улица јоргована“ и „Лаку ноћ, Катарина“ које је овековечио Дарко Домјан. Онда је почео да гради паралелни свет у ком су место нашла анонимна али и позната имена.
„Имам овде писма Јосипе Лисац, Дарка Домјана, Рајмонда Руића, Бети Ђорђевић, Желимира Жилника, Васка Попе који је са Миком Антићем радио рецензију за моју прву књигу и бројна друга позната имена из света уметности. Радослав Грајић и Милутин Поповић Захар компоновали су староградске песме на моје стихове. Написао сам и химну за емисију „Вече уз радио“ Николе Караклајића. Са свима њима сам се дописивао “, прича овај шабачки уметник.
Тако је изградио паралелни свет (Фото: Ј. Губелић)
У сваком писму су стихови, слике и други садржаји неафирмисаних уменика који су тражили само да њихова дела неко види, чује, осети.
„То ми је била заиста велика радост. На крају сам се са многима упознао и они су долазили код мене а ја сам ишао код њих викендима. То је било искрено дружење“, присећа се.
Углавном су писма писана руком, јер није било компјутера, а у недостатку онлајн преводиоца, имали су решење.
„Ја сам купио силне речнике и писао на њиховом језику да они могу колико толико да разумеју, а они су покушавали да пишу на нашем језику. Једноставно, то су били људи уметници којима је била потребна нека врста подршке и разумевања.
Сваки пиут када их чита, осећа се као када их је добијао (Фото: Ј. Губелић)
Писма на адресу Ивана Глишића стижу и данас без обзира што савремена комуникација прети да их уништи. Иван тврди да се трендови мењају и да ће се писма вратити без обзира што је садашњост много другачија. Сва писма су му подједнако драга, а осећај када их поново узме, исти као и први пут. Иако су заузела добар део стана, не планира да се од њих растаје јер је свако слово у њима посебно.
„Ја кад узмем та писма, осећај је посебан. Када их гледам и читам ја, уствари, схватам да, иако сам некада можда био сам, ја никада нисам био усамљен а ова писма су доказ за то“, прича.
Данас ништа више није исто. Чак ни улица Моше Пијаде не носи његово име. Једино је он, шабачки романтик остао исти. И кад му се чини да је сасвим сам, прочита неко од драгих писама. Тада добије потврду да оно што је радио ипак много вреди. Чак и када његово стваралаштво, они који одлучују о новцу грађана, не разумеју, свакодневно добија потврде да оно вреди.
