Обележавање Сретења, сећање на подизање Првог српског устанка и доношење првог српског устава, припадају, свакако, Мишару, предграђу Шапца, где се и одиграо славни део историје. То је била, после Косова, највећа битка између Срба и Турака, и најзначајнија победа у Првом српском устанку, која је означила војну, политичку и психолошку прекретницу. Том битком из Првог српског устанка наши преци до темеља су уздрмали Османску империју. У част ове значајне победе, у селу Мишар је подигнут споменик Карађорђу и мишарским јунацима, у непосредној близини места где се одиграла битка. Најбољи извештај о свему томе дала је песма народног певача Филипа Вишњића.
Песма Бој на Мишару упућује својим насловом на главну тему песме: бој на Мишару, једна од најславнијих победа српске војске у Првом српском устанку. Почиње појављивањем гавранова као гласника несреће. Они доносе Кулиновој кади вест о поразу турске војске на Мишару и смрти бана Кулина. Између Кулинове каде и гавранова води се дуг дијалог. Гавранови причају о херојској борби српских устаника против многобројне турске војске. У тој борби је погинуло много турских поглавара. Такве лоше вести су растужиле Кулинову каду. Она проклиње Црног Ђорђа и српске устанике и од велике жалости умире.
Бој на Мишару
Полећела два врана гаврана,
Са Мишара поља широкога
А од Шапца града бијелога,
Крвавијех кљуна до очију,
И крвавих ногу до кољена.
Прелећеше сву богату Мачву,
Валовиту Дрину пребродише,
И честиту Босну прејездише,
Те падоше на крајину љуту,
Баш у Вакуп проклету паланку,
А на кулу Кулин-капетана;
Како па’ше, оба загракташе.
Ту излази када Кулинова,
Излазила, те је говорила:
Ја два врана, два по Богу брата!
Јесте л’ скоро од доње крајине,
Од Мишара поља широкога
А од Шапца града бијелога?
Јесте л’ вид’ли млогу Турску војску
Око Шапца града бијелога
И у војсци Турске поглавице?
Јесте л’ вид’ли мога господара,
Господара Кулин – капетана,
Кој’ је глава над сто хиљад’ војске,
И који се цару затекао,
Да ћ’ Србију земљу умирити
И од раје покупит’ хараче;
Да ће Црног Ђорђа уватити
И жива га цару опремити;
И да ћ’ исјећ’ Српске поглавице,
Кој’ су кавгу најпре заметнули?
Је ли Ђорђа цару оправио?
Је л’ Јакова на колац набио?
Је ли Луку жива огулио?
Је л’ Цинцара на ватри испек’о?
Је л’ Чупића сабљом посјекао?
Је л’ Милоша с коњма истргао?
Је л’ Србију земљу умирио?
Иде ли ми Кулин – капетане?
Води л’ војску од Босне поносне?
Иде ли ми, хоће л’ скоро доћи?
Не гони ли Мачванскијех крава?
Не води ли Српскијех робиња,
Које би ме вјерно послужиле?
Каж’те мене, кад ће Кулин доћи?
Кад ће доћи, да се њему надам?
Ал’ бесједе двије тице вране:
Ој госпођо, Кулинова љубо!
Ради бисмо добре казат’ гласе,
Не можемо, већ каконо јесте:
Ми смо скоро од доње крајине
А од Шапца града бијелога
Са Мишара поља широкога,
Виђели смо млогу Турску војску
Око Шапца града бијелога,
И у војсци Турске поглавице,
И вид’ли смо твога господара,
Господара Кулин – капетана,
И вид’ли смо Црнога Ђорђија
У Мишару пољу широкоме;
У Ђорђија петн’ест хиљад’ Срба,
А у твога Кулин – капетана,
У њег’ бјеше сто хиљад’ Турака.
Ту смо били, очима гледали,
Кад се двије ударише војске
У Мишару пољу широкоме,
Једно Српска, а друго је Турска;
Пред Турском је Кулин – капетане,
А пред Српском Петровићу Ђорђе;
Српска војска Турску надвладала.
Погибе ти Кулин – капетане,
Погуби га Петровићу Ђорђе;
С њим погибе тридесет хиљад’ Турак’;
Изгибоше Турске поглавице,
По избору бољи од бољега,
Од честите Босне камените.
Нити иде Кулин – капетане,
Нити иде, нити ће ти доћи,
Нит’ се надај, нити га погледај,
Рани сина, пак шаљи на војску;
Србија се умирит’ не може.
Кад то зачу Кулинова када,
Она цикну како љута гуја,
Па кадуна ’вако говорила:
Јао врани, да зла тога гласа!
Још ми каж’те, два по Богу брата!
Кад сте били, очима гледали,
Знате ли још ког по имену
Поглавара, кој’ је погинуо,
Од честите Босне камените?
Говоре јој двије тице вране:
Знамо сваког, госпо Кулинова,
Сваког знамо, и казат’ хоћемо
Поглавара сваког по имену,
И ко их је, кадо, погубио:
Погибе ти Мемед – капетане
Од Зворника града бијелога,
Погуби га Милош од Поцерја:
Пак погибе паша Синан – паша
Из Горажда са Херцеговине,
Погуби га Лазаревић Луко;
Погибе ти Мула Сарајлија,
Погуби га Чупић код Дреновца;
Погибе ти Асан Беширевић
У Китогу лугу зеленоме,
Погуби га попе Смиљанићу;
Погибе ти Дервентски капетан,
Погуби га Ваљевац Јакове,
На Добрави одс’јече му главу.
Нешто Турак на Саву удари,
На добријем коњма препловише,
Утекоше у земљу Њемачку,
Ками мајци да утећи могу!
Зачуо их витез Цинцар Јанко,
И зачуо Лазаре Мутапе,
Припасаше свијетло оружје,
Пријеђоше у земљу Њемачку,
Пак по трагу поћераше Турке;
Стигоше их на првом конаку,
Баш на ушћу кид воде Босута.
Истом Турци на конак одјали,
У Босуту пред бијелом крчмом,
Али Цинцар из краја повика:
Стани, Туре! нијеси утекло.
С друге стране Мутап повикао.
Кад то зачу Остроч – капетане,
Лудо д’јете, одмах се препаде,
Аџи – Мосто на мах обумрије;
Ту долеће Цинцар са Мутапом,
Мутап Мосту одсијече главу,
Цинцар Јанко Остроч – капетану;
Утече им од Градачца Дедо:
А ни он им не би утекао,
Ал’ у Деда млого пријатеља,
Па га сакри Њемачка господа.
Кад згубише Остроч – капетана,
Ту Србини како мрки вуци
Од њих пусто одузеше благо,
И добре им коње поваташе,
А њих јадне у Саву бацише,
И овако Сави говорише:
Саво водо валовита, ладна!
Ждери, Саво, наше душманине.
Посјекоше Остроч – капетана
У Њемачкој пред бијелом крчмом,
Не стиде се цара ни ћесара.
Кад то зачу Кулинова када,
Љуто цвили, до Бога се чује,
Јадикује кано кукавица,
А преврће како ластавица;
Па овако проклињати стаде:
Бјео Шапцу, не бијелио се,
Већ у живој ватри изгорјео!
Јер код тебе Турци изгибоше.
Црни Ђорђе, да те Бог убије!
Од како си ти закрајинио,
Млого ти си мајку уцв’јелио,
А љубовцу у род опремио,
И сестрицу у црно завио:
И мене си јадну уцв’јелио,
Јер ми згуби мога господара,
Господара Кулин капетана.
Попе Луко, рана допаднуо!
Јер погуби пашу Синан – пашу,
Који знаде Босну сјетовати?
О Милошу, пушка те убила;
Јер погуби Мемед – капетана,
Којино је био десно крило
Ц’јеле Босне и њене крајине?
О јакове, да те Бог убије!
Твоји двори пусти останули!
Јер погуби Дервент – капетана?
О Чупићу, жалости дочек’о!
Јер погуби мулу Сарајевског,
Који знаде и цару судити?
О Китоже, не зеленио се!
Смиљанићу, не веселио се!
Јер погуби Беширева Асу,
Кога љепшег у свој Босни нема?
Остаде му злато испрошено;
О Цинцаре, да те Бог убије!
Мало јада по Турћији радиш?
Ја шта тражиш по земљи Њемачкој?
Јер погуби Остроч – капетана,
Лудо д’јете, јединца у мајке?
То говори Кулинова када,
То говори, а с душом се бори;
Доље паде, горе не устаде,
Већ и она црче од жалости.
У овој песми осећа се велика незадрживост народне снаге и револуционарног заноса. Револуционарни замах као вихор руши све препреке испред себе. Тај полет даје народу и устаницима велику снагу у борби против надмоћнијег непријатеља. Народ је спреман за борбу против Турака. Народна епска песма Бој на Мишару се издваја јасном поруком да је народ спреман да се бори за слободу, без обзира на жртве које мора да поднесе.
