Шта је у кутији нико не пита. Очи слављеника упрте су у папир у који је умотан поклон. Добро познат дезен, у комбинацији боја спојивих његовом креатору из прошлог века. Циклама и наранџаста. Баш том, доминантнијом, исписан је назив некада познате трговачке фирме – НАМА. Била је то наша марка, припадала је нама. Лого у ком се спајају две стрелице доминирао је на папиру.
А, он, ни налик овом модерном, клизио је у рукама трговкиње када развуче ролну преко метарског стола у Старој робној кући. У једном потезу, оштирм маказама, одрезала би комад довољан да се упакује комад метраже. Онда би кутију облепила селотејп траком и ролну вратила на раф. Та ролна вредела је много. Некад.
Шта се десило са ролнама „Наминог папира“? Шта се десило са Намом знају сви. Овај комад, мама, која се са осмехом сећа осамдесетих, пронашла је у шпајзу, међу кесама. Он је био највреднији комад у гужви предмета које је чувала. Једини и данас моћ због које иде у госте да испуни мисију. Његова улога је носталгија. Успева у томе, сваки пут и на сваком месту. Измами осмех, чуђење и једно питање: Где си нашао тај папир? Нико не пита шта је унутра.
Што није стало у њега, стало би у кесу. А она, једна једина продаје се на Купинду за 400 динара. Ове наше савремене су бесплатне, ваљда зато што ништа не вреде!