Најмириснија францускa регија добила је достојну конкуренцију у Србији, и то у Поцерском Метковићу код Шапца. Млађи чланови породице Данојлић из овог села одлучили су да направе поцерску Провансу и прошле године подигли први засад лаванде. Иако од ове идеје нису остварили профит, у Поцерину су довели бројне уметнике, глумце, парове да изговоре судбоносно да и све оне који желе да овековече нестварну лепоту на пољу лаванде, подно Цера.
Управо због оваквих поља многи путују у Провансу. Редови украсне биљке, цветова нежне љубичасте боје одишу префињеношћу и егзотиком. Зато су Данојлићи решили да направе своју на имању у Поцерском Метковићу. Пре годину дана подигли су засад лаванде и њиви на падини удахнули нови живот.
– То је ћеркина идеја, пошто се бавимо производњом јагода. Каже: „Што не посадимо лаванду?“ И ја одем у расадник и купим саднице, оригинал саднице, и то ова најбоља лаванда, ангустифолиа вера и посадимо хектар. Још увек мало знамо о лаванди. Треба нам дестилатор, надам се да ћемо наредних година и то узети, да продајемо и етерична уља – прича о намери да унапреде посао власник имања Миле Данојлић.
За сада су то само планови, јер у првој години нису зарадили за инвестицију. Након бербе, плодове су сами сушили, па онда продали. Пре тога суочили су се са захтевима ове лековите биљке која тражи скоро потпуно ручну обраду.
– Прва година је била баш превише захтевна јер смо је посадили малу и морали смо да копамо. Једно копање коштало је и до 500 евра, а 5 пута смо копали прве године. Е сада је већ мало лакше. Имамо косачице, тримере, косимо између. Све је ручно, морамо да платимо дневницу, то је тешко, а немамо хале да бисмо је сушили. Преко дана је сушимо, а увече покривамо најлонима, да не падне роса, да не поцрни. Компликовано је то, најбоље ко има дестилатор – објашњава пољопривредник.
Новац им није био мотив, али већ брзо су схватили да морају повратити макар уложено. Зато су Поцерској Прованси додали наслеђе свог краја и вратили га два века уназад. Широм Србије куповали су магазе и склапали, набављали су сламарице, креденце и синије.
Угодили су себи а и свима који овде долазе да уживају у природи каква се ретко виђа код нас. У етно амбијенту, са погледом на поље лаванде, и једноставан повод претвара се у доживљај.
– Пререгистровали смо имање, сада је уписано да је овде лаванда, Имамо ту наше магазе, надстрешнице, амбаре, регистровали смо етно-комплекс. Долазе људи, глумци, а правимо и за нас јер имамо петоро унучади, праве рођендане. Имамо домаћи сок од лаванде, вишње, јагоде. Све је наше наследство, седе у амбарима и гледају лаванду – каже он.
Иако потиче из сунчаних и каменитих предела западног дела Средоземља, савршено јој одговара поцерска клима. Уз смиље, ова разгледница добила је свој савршени рам.
Према народном веровању, девојка која уз себе има цвеће или осушени букетић лаванде, може да буде спокојна. Тако се осећају сви који долазе овде, баш као и Данојлићи, који, иако нису остварили профит, буде се и лежу уз савршен поглед и неодољив мирис.
