У шабачкој Општој болници, откад је у јуну постала ковид, није било предаха за запослене. Данас посла има још више, јер поред лечења пацијената инфицираних короном, збрињавају и болеснике са свим другим тегобама.
Овде данима нико не стаје, од чистачица које не испуштају дезинфекционо средство из руку, спремачица које под посебним условима припремају храну, преко медицинских сестара, лекара, па до менаџмента, који, кад затреба, не одлази кући, већ спавају у болници. Борба траје и ноћ и дан. И тако месецима.
Шта се догађа иза врата на којима црвеним крупним словима пише КОВИД, знају само они који су иза њих крочили. То су пацијенти са тежом клиничком сликом и њихови спасиоци – здравствени радници. Иза тих врата почиње њихов други живот, који живе сваки дан, како би сачували живот.
– Ово је чисти део. У гардероби остављамо цивилно одело и облачимо скафандере, визире, рукавице, каљаче, наочар. Носимо по два пара рукавица. Једне су до нас, а друге дезинфикујемо, ако их контаминирамо. Онда пролазимо тамо кроз она врата и не излазимо наредна четири сата. Кад се вратимо, скидамо све са себе и идемо у купатило, где следи комплетно туширање, прање косе и тек онда напуштамо зграду – прича Драгица Тодоровић, виша медицинска сестра и координатор за Интернистички центар.
У марту и априлу, када је корона била права непознаница, јавила се са својим колегиницама добровољно да помаже инфицираним пацијентима. У јуну је учинила исто, али је исход био другачији.
– У јуну смо постали Ковид болница. У једном моменту смо имали 280 хоспитализованих, што је било преко лимита који можемо да преузмемо. Ја сам била у једном од одељења и тада сам се заразила. Сећам се, тај дан кад сам се разболела, ујутро у осам сам ушла на одељење, а кад сам завршила са послом, требало је пацијенте да шаљемо за Београд. Пошто није имао ко да иде у пратњи, ја сам села у санитет. Увече кад сам се вратила, приметила сам да имам температуру. Знала сам да је корона – прича Драгица, која је на крају завршила на одељењу са пнеумонијом оба плућна крила.
Из болничког кревета помагала је колегиницама тако што је сама себи мерила температуру, искључивала инфузију. То јој је у крви, као и здравственим радницима у овој установи. Борба је непрекидна и неизвесна.
– Било је много стреса и страха. Колико год да се правимо храбре, када гледамо друге, размишљамо да може да се деси да и ми завршимо на респиратору. То се догађа и младим и здравим, једноставно, нема правила. Била бих неискрена када бих рекла да ми је било свеједно. Ја тридесет година радим као сестра и гледам умирање. Није ми било свеједено и у подсвести сам имала дозу страха – прича.
То је страх и за себе и за другог, а професија налаже да се последњи атом снаге уложи како би се сачувао живот.
– Ми смо организовали групе за рад по четри сата. Тада нема пића, хране, паузе. После тога улази друга група, а наставља следећа. Посао нас тера, и немамо времена да мислимо како нам је. Сећам се, колегиница и ја смо се припремале за консултације, а ја сам приметила како јој капље зној испод рукавица, али нема времена да се о томе мисли. И када посустанемо, видимо како нам се обрадују пацијенти, јер су уплашени. Веома су захвални, диве се нашим напорима, и то нас све заједно храбри да истрајемо у овој борби – прича Драгица.
