Дистрикт
Култура

ОВДЕ ПОЧИВАЈУ „СРПСКИ ТЕРМОПИЛИ”

Брдо Липовица, у близини Манастира Чокешина поприште је крвавог окршаја из времена Првог српског устанка. Бој историјски важан, али изгубљен због неслоге устаника и  бројчане слабости бранилаца, историчар Леополд Ранке упоредио је са грчком битком код Термопила, због броја страдалих јунака чије сени почивају одмах поред цркве.

Споменик се налази уз саму цркву (Фото: Дистрикт)

 У јеку Првог српски устанак у априлу 1804. године, Карађорђеви устаници ослободили су добар део Београдског пашалука, а веће градове држали су под опсадом. После победе над непријатељима у свом крају, Јаков Ненадовић опколио је Шабац. Турци у Шапцу очекивали су помоћ из Босне.

“Турци су убрзо, након опседања, због стратешког значаја шабачке тврђаве, послали једну групу турских војника како би ту опсаду коначно спречили и омогућили излазак из тврђаве. Када су то сазнали Срби, они су већали где ће Турцима пружити отпор и на ком месту. Ту је до изражаја дошла српска неслога. Прво су се око места где треба сачекати Турке посвађали Ћурчија и Ненадовић. Ћурчија је предлагао да се устаници повуку у планину и тамо пруже отпор”, објашњава Дејан Живановић, историчар.

Обележје битке на брду Липовица (Фото: wikipedia)

Знали су да Турци друмом не смеју ићи, а да због броја од неколико хиљада морају деловати мудро. Прота Матеја Ненадовић у својим мемоарима описује да је његов стриц Јаков хтео око чокешинског манастира да направи бусију да ту Турке дочекају. Браћа Недић из Осечине, то су одбили.

– Јасно им је било да ће сви страдати. Они нису дозволили да се Турци сачекају у цркви, да се крв не би проливала на светом месту. Отишли су у шуму и рекли својим саборцима да се ко хоће врати одмах, ко не одустане зна да ће оставити главу. Било им је важно да овим својим чином успоре Турке, и тако је и било – каже Зоран Недић, потомак Глигорија Недића.

На крају су Димитрије и Глигорије Недић, и њихови верни пратиоци Дамјан Кутишанц и Панта Дамјановић, остали сами да се сукобе са Турцима. За њих је предстојећа битка била испит части.

– Наши хајдуци имали су уходе и знали су да много Турака има. Ћурчији и Јакову се није гинуло, па су покушали да убеде браћу Недић да одложе бој док не сакупе више војске. Међутим, браћа Недић нису на то пристали. Али, још док су били у Шапцу, у тврђави, свештенику Спасоју који је кренуо са њима, почеле су да се јављају визије. Он је видео саборце без главе. Чак је и себе видео без главе. И тако налети на Глигорија. Глигорије га је упитао: „Шта попе тумараш по ноћи, јесу ли ти мртваци пред очима?“ Глигорије није знао да истину говори, док му Спасоје није рекао: “ Видим Чокешину као на длану.“ Онда га је Глигорије упитао како зна да иду у Чокешину. Затим су отишли иза шатора и записали све што је Спасоје говорио. Глигорије га је тада питао:“ Виде ли Ћурчу?“ Али, одговор је био да га не види, јер је већ био разлаз Недића, Ћурчије и Ненадовића”, прича мати Ана, игуманија манастира Чокешина.

Браћа Недић – споменик у Осечини (Фото: Дистрикт)

По песми, причешће „без канона и исповеди“, уз заклетву „да брат брата у боју не изда“ уочи битке извршено је у манастиру. Крст којим је Хаџи-Константин, старешина манастира, заклео устанике на верност, данас се чува у Војном музеју у Београду.

На Лазареву суботу, 28. априла 1804. године, Турке, који су ишли од Семберије преко Варош Лешнице, сачекала су браћа Недић са своја 303 хајдука. Борба је трајала читав дан. Међутим, мало људства, мало муниције биле су слабости.

– Кад су пронађени, браћа Недић били су без ногу. Борили су се голим шакама, сабљама и бајонетима. Када је дошла мајка Неда да тражи синове по бојишту, пронашла их је без ногу. У летопису је записнао да јој је неко довикнуо „Недо, ево ти синова.“ Она је питала јесу ли живи. На одговор да нису, само је рекла „тражите даље“. Било је осморица преживелих, на издисају, они су пренети у манастир, и сви су се истог дана упокојили. Они су сахрањени у гробницу у порти манастира – прича мати Ана.

Манастир Чокешина обновљен је након ових догађаја (Фото: Дистрикт)

Заставу браће Недића, коју је Марко Калабић, њихов слуга сакрио у дупљу дрвета, а породица касније приложила на парастосу у цркви осечинској, изложена је у Народном музеју у Београду.

– Кад су посахрањивани, седам дана касније, на парастосу у цркви у Осечини, када је прочитано оно што је Спасоје причао Глигорију, како причају, мајка Неда је гласно питала, као да се обраћа Спасоју живом: „Спасоје, каза ли ти то мојој деци?“ Кажу да се из олтара чуо глас: „Јесам Недо, рекао сам им” – каже она.

Остали јунаци сахрањени су на бојишту код Липовог потока, а тек након 90 година кости су им пренете у костурницу са њиховим саборцима. Захваљујући Боју на Чокешини устаници су након неколико дана освојили Шабац,а погибија браће Недић и њихових хајдука ушла је легенду.

Из серијала НАСЛЕЂЕ ПОДРИЊА“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Лознице. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима