Област Подриња, данашњег Јадра и Рађевине још од античког доба имала је живу рударску активност. У подрињским рудницима вадило се сребро, а касније олово, цинк и антимон. Концесије за истраживања руда у Подрињу у тадашњој Кнежевини Србији имали су Илија Милосављевић Коларац и Милан Пироћанац. У историји рударења овог краја остаће забележено да се на простору данашњег ФК „Столице“ још пре близу девет деценија играо тенис. У то доба за Рађевце необичан спорт донели су Енглези који су у овом крају експлоатисали руду, што потврђује рекет из 1938. године, некада власништво Бил Хадсона, који се чува у музеју Крупња. Управник Подрињских рудника био је и познати инжењер Светозар Машин, први муж српске краљице Драге.
У историји рударења овог краја остаће записано да је 1938. године, када је концесије за производњу антимона преузео немачки капитал Монтанија АД, у Зајачи пуштена у рад најмодернија топионица антимона у Европи. Пред Други светски рат Србија је производила 40% укупне производње антимона у Европи од чега је највећи део потицао из рудника Крупња, Зајаче, Столица и Доброг потока.
Али, историја ће писати и да је у крви деце у Зајачи у другој деценији 21. века пронађено олово у крви, као и да је због пуцања бране на руднику Столице у рекама овог краја завршило 100.000 м³ муља са јаловином и високим концентрацијама гвожђа, мангана, арсена и кадмијума.
Бакарно доба
Две бакарне секире које се чувају у фундусу музеја Јадар у Лозници, потврда су да се у Подрињу рударило и у бакарном добу. Највеће археолошко благо из бронзаног доба је накит пронађен у некрополи Пауље у селу Брезјак. Јединствени примерци од бронзе пронађени у хумкама сведоче о начинима израде накита, технолошким достигнућима али и ритуалима.
-Оно што јесте невероватно јесу ти предмети од бронзе који су полагани у саме хумке, у гробнице. Реч је обично о накиту, али има нешто и од наоружања. Као што знамо бронзу чине калај и бакар а лежишта калаја се налазе на Церу, то је планина у близини саме Лознице. Јасно је да су људи у бронзаном добу са овог простора поред доступности руде имали и невероватну вештину што се може видети на самим предметима који су урађени перфектно, невероватном техником и сви предмети су украшени – каже Ивана Шавија, археолог у Музеју Јадра Лозница.
Римски период
У историји рударења овог краја значајно место заузима римски период када је Лозница била провинција Далмација.
– Утврђења која су подигнута у Бањи Ковиљачи на Ковиљкином граду и на Церу на Видином граду говоре о контроли самих рудника и трговине на тим просторима. Оно што ми знамо из Римског периода јесте да је овуда пролазио пут Ад Дринум који је спајао провинције Далмацију и Панонију, то јесте Сирмијум и Салону, главне градове тих провинција. Овуда је пролазио и сигурни смо да је поред трговине контролисао саме руднике и пренос руда са места на место – објашњава Ивана Шавија.
Професор доктор Борис Стојковски у тексту „Рударство у Западној Србији – историјски преглед“ наводи да су у Подриње радо свраћали дубровачки трговци, ту се настањивали и водили живу пословну активност. Сребро које се вадило у подрињским рудницима, а које је било најтраженија руда позног средњег века, извожено је у Дубровник. Одатле, настављало је свој пут било као сировина, или прерађено диљем Медитерана. Свакако, највише у Млетачку републику, али и другде по Италији. Низ историјских извора похрањених у дубровачком архиву, а који нису чак сви ни публиковани, показују да је западна Србија и цело Подриње, заједно са оним у Босни, било важан економски центар. Подстрек занатству и трговини дало је управо рударство. Можда најзначајнији рудник српског дела Подриња била је Зајача, која је настала нешто након Бохорине и Крупња. На брегу Костајнику изнад Зајаче била је тврђава, а само рударско насеље било је изгледа и подграђе те тврђаве која се спомиње 1445. године у једном дубровачком спису, прецизира професор Стојковски, а за рудник Црнчу наводи да постоје подаци из 1367. године и тада су ту сигурно деловали Саси.
Рударска производња у средњовековној Србији
Покретање рударске производње у средњовековној Србији отпочело је средином XIII века доласком рудара Саса. Брзо су обнављани рудници у Србији и Босни, на рудоносним локацијама познатим из античког и праисторијског доба.
– Овде на овом простору најзначајнији су били рудници Бохорина, што је била данашње село Борина и Зајеча. То су били рудници олова и цинка и Саси, који су дошли са као најбољи рудари тог времена, у 13. веку, донели су са собом невероватну технологију и знање и тих година они су рударили на овом простору. Када говоримо конкретно о Лозници ми морамо споменути леву обалу Дрине, то јесте Сребреницу. Сребреница позната по сребру. Они су отворили неколико десетина тих окана и рударили сребро у том моменту. Рударство је наравно као такво довело до развоја привреде, до економског јачања, што доводи дубровачке трговце овде који су тих година основали колоније и трговали са овог простора а били су насељени баш ту у у долини реке Дрине. Нажалост, тај развој прекинули су чести ратови са са Османлијама и сам пад под Османско царство 1459. године – објашњава Ивана Шавија.
Рударење уз помоћ запреге
Слободан Вујић у „Историји српског рударства“ објашњава како је функционисала рудничка механизација и опрема.
-Ради безбедности уведено је подграђивање подземних просторија дрвеном подградом, за уклањање воде из јаме користе се клипне пумпе направљене од издубљених стабала, за извлачење руде употребљавају се дрвени извозни стројеви које покреће вода, човек или домаћа животиња. Употребом ватре и воде за разарање стена и силаском са експлоатационим радовима на веће дубине јавља се потреба за ветрењем јама. У ту сврху конструишу се вентилатори на принципу меха или воденичног кола. У јамском транспорту користе се сипке и колица, а у транспорту руде до топионице ојачана кола са коњском или воловском вучом. Присутне су новине и у припреми минералних сировина, уводе се у употребу механички и хидросепаратори, а за уситњавање руде користи се камени точак. Иновације на постојећој опреми и машинама, смишљање нових конструкција и градња опреме дело су креативности средњовековних рудара – наводи Вујић.
Први српски школовани рударски инжењери
Први траг о школовању младих Срба из рударства у XIX веку води ка Вуку Караџићу, који је 1834. послао сина Саву на Рударску академију у Петроград, да као питомац руске царице изучава рударство. Сава је после три године умро као један од најбољих студената. Намесништво малолетног кнеза Михаила заједно са Совјетом одлучује да пошаље неколико младића на школовање. Изабрано је четворо: Иван Матић (1817–?) из Јадра, Ђорђе Бранковић (1819–1869) из Београда, Стеван Павловић (1820–1862) из Шапца и Василије Божић (1820–?) из села Чумић. Као стипендисти Министарства просвете, 13. октобра 1839. године одлазе на школовање на Рударску академију у Шемниц (Аустрија). Први српски рударски инжењери вратили су се са студија у децембру 1844. и јануару 1845. и одмах били упућени на рад у Одељење трговина Министарства финансија. Ово је био почетак школовања српских рударских инжењера. До краја XИX века студије рударства завршило је 18 српских инжењера на престижним европским рударским академијама и универзитетима у Фрајбергу, Петрограду, Пшибраму, Леобену, Клаусталу, Берлину, Паризу, Јекатеринославу, Цириху, Лијежу и Монсу – наводи се у Историји српског рударства.
Илија Коларац и Милан Пироћанац први концесионари за истраживање руда у Подрињу
На позив Кнеза Михаила 1862. године у Србију се досељава рударски инжењер Немац Феликс Хофман који купује концесије за рудник Кучајну, у Кучеву. А Илија Милосављевић Коларац угледни трговац и задужбинар, и Милан Пироћанац, правник и политичар узимају концесије за истраживања руда у Подрињу у тадашњој Кнежевини Србији, како би на том простору што пре могла започети експлоатација олова.
-Негде 1860-их година кренуло је поново с намером да се вади олово у Зајачи. Међутим, тада је примећена руда антимона у остацима старих средњовековних рударских окана. Међутим, тада људи једноставно нису знали ту руду да обрађују, тако да је већ 1882. кренуо са вађењем руде антимона у Зајачи. Исто тако и у Крупњу. Значи, та два рудника су радила, с тим што је топионица у Крупњу почела да ради нешто раније него она у Зајачи. Шта више, велики подухват је забележен између 1889. и 1890. године када је извађено чак 700 тона регулуса, значи свеукупно руде не само антимона, од тога је пре Првог светског рата, односно пре 1900. године проценат руде антимона био поприлично велики, односно, до краја 19. века до неких 20% – објашњава Стефан Вилић, кустос историчар у Музеју Јадра Лозница
Ратови доводе Немце у подрињске руднике
Пред Други светски рат Србија је производила 40% европског антимона. Највећи део те производње потицао је из подрињских рудника Крупња, Зајаче, Столица и Доброг потока. О периоду модерног рударења сведочи шлем, две карбидне лампе и комади руде.
– За време Другог светског рата Немци су такође оперисали у том руднику. Чак су тада донешене и неке нове машине. С обзиром да су Немци, када су се повлачили, доста тих мотора уништили, тако да вађење руде уопште није било могуће све док се нису обновиле и донеле нове нове машине – објашњава Вилић.
Пуштање у рад најмодерније топионице антимона у Европи
Александар Милановић је одрастао на колонији рудника у Зајачи. По завршетку гимназије у Лозници школовање наставља на Рударско- геолошком факултету у Београду. Рођен на изданцима руде, поново се вратио родном месту и као инжењер радни век провео у Зајачи. Радећи четири деценије на истраживању антимона, олова и цинка на подручју Западне Србије, данас сведочи о периоду замаха у рударству.
– У Зајачи су постојала су комплетна одељења за геолошка истраживања, затим одељења за откопавање минералне сировине, за обогаћивање минералне сировина и на крају топионица за топљење. Дакле, то вам је један циклус у рударству у којима се обезбеђује једна потпуна потпуна независност у раду, слобода и тако даље, али која је дуго времена функционисала на овим просторима. Преко 150 година ми смо имали континуирани процес експлоатације антимона на овом подручју.
У историји рударења овог краја остаће забележено да је у Зајачи 1938. године пуштена у рад најмодернија топионица антимона у Европи. Када је богата оксидна руда стављена непосредно у пламену пећ, био је то подвиг за ондашње инжењере.
-Прави и озбиљни пут је кренут 1892. кад је у Крупњу подигнута прва топионица антимона. У то веме у Крупњу је отворен прво рудник Добри Поток, па је ту изграђена флотација антимона и на крају топионица. То је било за оно време јако напредно, људи су се ту запошљавали. После Крупња, нова топионица отворена је 1938. у Зајачи, и она је практично, наравно не рачунајући и ратни период 1941. до 1944. радила непрекидно. Од 1945. па до 1991. године ми смо имали овде континуирану производњу антимонових руда – објашњава Александар Милановић, дипломирани инжењер геологије
Рудник Столице отворен је 1916. за време аустријске окупације, и давао је више од 90% руде крупањској топионици. Откопана руда у зајачким рудиштима је до 1901. године непосредно продавана и извожена. Од 1901. ситуација се мења пуштањем у погон топионице која се састојала из три пећи за оксидацију и две пламене пећи за редукцију руде. Топионички погон у Зајачи и Крупњу радили су с прекидима.
Енглески рудари у Крапањ донели тенис
Да су странци овде вадили руду потврђују музејски примерци из Крупња. У музеју свештеника Александра Ђурђева налази се и рекет енглеског обавештајца Двејна Бил Хадсона (Дјуен Тирел Хадсон – Бил), који је овде радио као рударски инжењер.
У то доба за Рађевце необичан спорт донели су Енглези који су у овом крају експлоатисали руду, што потврђују остаци топионице. Неми сведок је рекет из 1938. године који се чува у поставци приватног музеја Крупња.
Ко данас рудари у Подрињу?
Странци и данас рударе у овом крају. Међународни рударски конгломерат Минеко са седиштем у Лондону власник је три рудника у Србији, од којих је један Велики Мајдан у близини Љубовије где се годишње преради 50.000 тона олова и цинка.
Продат је крајем септембра 2006. за 31,6 милиона динара, а у њему данас ради скоро 300 људи.
Еколошке катастрофе у рудницима и околини
Концесије за производњу антимона у Зајачи и Крупњу од 2006. године имао је домаћи Фармаком МБ, све до уласка у стечај 2016. године.
Овај крај нису заобишле ни еколошке катастрофе, а последице рударења осетили су и људи.
У мају 2014. године за време поплава, на руднику Столице пукла је брана због велике количине воде а више од 100.000 м³ муља са јаловином отекло је у поток Костајник, па даље у Јадар.
У августу 2011. године код 50 одсто деце из Зајаче код којих је вршена анализа крви, забележено је повећано присуство олова у организму, а сумњало се да потиче од топионице.
Сада веће давне 1956. године рађено је истраживање о штетности антимона по здравље људи у рудницима Столице, Добри Поток и Зајача и утврђено да око 30% радника болује од болести плућа као што су: силикоза, туберкулоза и силикотуберкулоза што је био један од разлога због ког је рудник затворен.
Исту судбину Зајача је доживела 2015. године када је уведен стечај јер је Фармаком МБ доживео финансијски крах.
Годину дана касније рудник је из стечаја купио је БЕРСК инвестментс из Београда.
Пројекат је суфинансиран из буџета Града Лознице. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
