Иако се многима чини да је женама на селу много теже него женама у граду, у ту причу разуверава нас Драгана Радовановић из Богатића. Она, и поред свог супруга, ради мушке послове, има времена за културу и не би се мењала са женама у граду. А на начитаности би јој многи могли позавидети.
Драгана Радовановић Раковицу вози боље од неких мушкараца, а у свом животу преорала је небројено хектара земље. Кад угаси трактор, са њиве иде у воћњак, повртњак или на фарму, јер је тамо чека мноштво гладних и ненапојених крава, свиња, перутине. Њен посао тежи је од посла рудара, а траје од изласка до заласка сунца, некад и дуже.
„Они су радници под земљом, ми сељаци смо радници на површинском копу. А међу тим радницима, рударима на површинском копу, да видите жену да ради раме уз раме са мушкарцем је вероватно мало специфично“, каже Драгана.
Радовановићи обрађују 30 хектара земље, тове 100 бикова, имају свиње, воћњаке, повртњаке али Драгани не мањка времена за културу. Поноси се својим статусом сеоске домаћице, али поручује да то, помало необично, не искључује њена интересовања за културу и друштвена збивања. Како каже, понекад се поистовети са јунакињама својих омиљених романа.
„Ја сам чиста сељанка. Живим животом сељанке, али водим рачуна о својој култури и традицији. Али шта желим да кажем – жене сељанке нису толико просте, причам о себи лично. Ја све своје слободно време употребљавам тако што читам књиге, пратим културна збивања. Обожавам Маркеса. „Сто година самоће“ мислим да сам прочитала сигурно четири или пет пута, све да бих схватила суштину. Толико ми се свиђа роман, поистоветила сам се са Ребеком, јунакињом Маркесовог романа“, признаје Драгана.
Равноправна је са својим мужем, али само кад је посао у питању. За другу равноправност не мари, јер кад позавршава бројне обавезе, одваја време за себе, макар и науштрб сна.
„Док смо радили повртарство дешавало ми се да од седам дана у недељи имамо само један дан слободан, да идемо на пијац, а од тога да од 48 сати одспавамо само један сат“, каже Драганин муж.
По пословима атипичним за жену, а ради их деценијма уназад, прва је у Мачви. Кад нема ветеринара у близини, брзо се лати и оних, већини мрских, радњи. Што је другим женама, али и неким мушкарцима незамисливо, њој је природно и лако.
„Крмаче, нормално прасим ја. Једно време сам их и семенила, тако да је чика Остоја Даничић, покојни доктор, рекао да сам једина жена у Мачви која семени крмаче“, прича кроз смех.
На одмор никада није ишла, јер је у то време има највише посла. Међутим, за тим не жали и има разумевања за жене у граду. По свему судећи, Драгана вероватно не би могла да проводи дан на потпетицама, дотерана и у канцеларији. Једино би можда имала више времена за своје књиге.
„Јесте тешко жени на селу, али није лако ни жени у граду, тога сам потпуно свесна. И не завидим уопште женама, госпођама, које раде, а сређене су, нашлихтане. Па треба се свако јутро и средити, отићи на тај свој посао, и издржати то европско радно време од 9 до 16х, то је цео дан“, објашњава Драгана.
Њено радно време је цео дан, али не жали, јер ради посао који воли. А то би пожелела и онима са мање посла и више времена.
Текст је настао у оквиру пројекта који је суфинансиран из буџета општине Богатић. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.