За породицу Вићановић која живи сама у дубокој шуми у општини Мали Зворник, време је стало. Јово, стуб домаћинства, некада је радио у Београду, а онда у Шумском газдинству “Борања”, али се вратио на падине брда Чавчић, где данас живи са сином Миленком и супругом Даницом. На скромне услове, далеко од цивилизације, они су навикли. Не кукају и не траже помоћ, већ живе живот последњих горштака овог краја.
-Мораш да издржиш, да будеш храбар и идеш напред. Не смеш да станеш нити да посустанеш – каже Миленко Вићановић, док са извора из дубоке шуме носи воду за пиће и кување ручка.
Са тим оптимизмом буди се и леже сваки дан. Иако му је 36, једино што добро зна су врлети брда Чавчић, тежак рад и самоћа.
Баш ту, у нетакнутој природи, његови преци су закопали камен и подигли кућу од блата у којој данас он са оцем и мајком дели судбину горштака
-Нисмо имали могућности да негде одемо – каже кратко Јово Вићановић, помирен са судбином.
И остали су сами у засеоку. Први комшија удаљен је четири, а продавница километрима од њиховог дома. И то је живот, али какав?!
-Никакав! Нити имаш кога, како оно кажу, у кући ни пред кућом – свесна је Даница, која се саживела са шумом и планином.
Да није Брезоње и Цветка не би видели вароши, пута кад завеје, хлебног зрна и кромпира.
-Без њих нема ништа. Они нам служе за разгртање снега, орање, сејање пшенице и кромпира. Они су нам све – прича Миленко.
Кад Борању и Јагодњу окује лед њих троје скупе се у четири зида и чекају да окопни.
-Направимо две даске, укрстимо их у троугао и закачимо воловима да вуку. Син води волове, а ја седнем на возни део како би разгрнуо снег, да имамо неки приступ да пређемо макар кући – објашњава Јово како се разгрћу снег до куће.
У тој кући Миленко је остао због родитеља. Не жали, каже, и не пати јер не зна за боље.
-Нема неких услова. Шта ћу?! Остао сам ту због родитеља. Они су болесни, не могу сами себе да гледају. Ја сечем дрва. Радим са тестером скоро од четвртог петог разреда – прича Миленко који зарађује као дрвосеча и издржава породицу.
Шећер, кафу и остале зачине набављају месецима унапред. Остало сами произведу.
-Већином то набавимо док није снег пао. Ако баш нешто зафали, оде мали или Јово па донесу – прича Даница.
Даница је код лекара први и последњи пут била када је родила кћерку, Миленкову старију сестру.
-Код лекара сам била кад сам малу родила, 1984. године. А њега сам овде у кући родила. Села сам ту и родила га у лавору – присећа се Даница.
Тако је и растао, међу вуковима и шакалима, зеленим ливадама, самониклим трешњама, живећи сопствену самоћу и сањајући да не остане сам.
-Нема девојака, све је одавде отишло. Ако би се нашла нека, ја бих волео – прича кроз смех Миленко.
Када би бар имали пут, Брезоња и Цветко добили би замену, а Миленко прилику да лакше дође међ свет и бар на кратко побегне од сурових услова које му је живот наменио.
