Запослени у лабораторијама у којима се обрађују узорци на корона вирус, ових дана раде даноноћно. Осим тога, морају додатно да воде рачуна о свом животу и здрављу, јер раде са инфективним материјалом. У скафандерима и са маскама проводе готово читав дан, а за то време не смеју да се почешу нити додирну лице.
Потребна прецизност и опрезност (Фото: Дистрикт.рс)
Светлана није спавала ову ноћ, као ни њене колеге. Лабораторија Ветеринарског специјалистичког инситута за тестирање на корона вирус последњених дана њихов је дом. У скафандеру и под маскама раде и не гледају на сат, па њихов дан траје од свитања до сумрака.
– Ради се док се тестирања не заврше. Када убацимо серију узорака, нема одласка с посла док се то не приведе крају. Следећег дана крећемо све испочетка – прича др вет. мед. Светлана Мрковачки из Ветеринарског специјалистичког института Шабац.
Раде са инфективним материјалом (Фото: Дистрикт.рс)
Сваки погрешан корак овде скупо кошта, јер живот има највећу цену. У њиховим рукама је често оно што последњих дана сеје смрт. Са таквим узорцима мора се пажљиво и полако. Они раде стручно и опрезно, без страха, свесни да неком од те информације зависи даљи ток лечења, а често и живот.
– Тада нема чешања, склањања косе са лица, додиривања непокривених делова тела и слично. Једноставно, о свему мора да се размишља током рада – прича докторка.
Запослени не гледају на сат (Фото: Дистрикт.рс)
У просеку 15 минута траје припрема да би могли да уђу у лиценцирану лабораторију где су захтеви строго контролисани. Маска, рукавице, визир и скафандер последњих дана њихово су једино одело. У њему је тешко издржати и сат, а камоли пет, колико се препоручује. Често остану и неколико сати дуже. Они не мере време када је посао у питању.
– У почетку нам се догађало да се наочаре и визир замагле, па не видимо да радимо. Јер, уздаси су под маском отежани и кратки, па се магла брзо ствара. Касније смо схватили да треба мало да сачекамо да се организам адаптира, па тек онда да прионемо послу – причају стручњаци овог института.
Током рада не смеју ни да се почешу (Фото: Дистрикт.рс)
Тако обучени тешко се крећу и дишу. Ипак, овде нема стајања, нити сме да се догоди грешка. Она много кошта. На послу, доручкују и ручају, а често ни за то немају времена.
Ковид лабораторију чине четири просторије, опремљне савременом опремом, а строго је дефинисан слободан проток узорака далеко од других запослених, јер се ради о тестовима који су потенцијално инфективни. Деценијско искуство у откривању заразних болести, молекуларна истраживања на завидном нивоу која спроводе неколико година у циљу спречавања и ширења болести код животиња, били су добра препорука да се преорјентишу и притекну држави у помоћ. Капацитет шабачког Ветеринарског института је 150 узорака дневно. Да би све постигли, а сачували животе и здравље, било је потребно да се реорганизују.
– Радници се смењују на седам дана јер морамо да водимо рачуна о њиховом здрављу. Овде раде стручни људи и срећни смо што можемо да помогнемо сада кад је најважније – објашњава др вет. мед. Никола Милутиновић, директор Ветеринарског специјалистичког института Шабац
Мисле само о оном што је у њиховим рукама на којима су по два пара рукавица, да могу да их замене у току рада. Тешко је измерити шта је веће, одговорност, солидарност, пожртвованост или стручност.
Савремена лабораторија у коју улазе само стручна лица (Фото: Дистрикт.рс)
Осим тога, редован посао у овој установи не сме да чека, па у ванредном стању ванредним капацитетима постижу све.
