Њихова судбина је у сопственим рукама. Они не бирају послове, не траже боље услове рада, не моле за већу плату. Они раде. Пристају на послове које други неће. Они су сезонски радници.
На пољима почињу да раде још као деца. Сеоски атари за њих су шанса да зараде динар и обезбеде пристојан живот себи и својој породици. Прво воће и поврће убирају њихове руке – јагоде, малине, купине, вишње, кромпир, краставци, лук…И не љуте се ни на живот, ни судбину. Верују да ће им само тако бити боље.
У паузи размене по коју реч са колегама који су углавном исте генерације. Мало је младих. На пољима су данас углавном пензионери и избеглице, за које није било места на тржишту рада. Године им нису препрека да раде.
Некад су сезонски радници долазили из суседне Руминије, а данас је међу њима највише старих. Мушкарци балирају сламу, купе сено и раде мушке послове. И њима је често сезонски посао основни извор прихода.
За њих је најважније да је кичма добра. Исто је и када се беру јагоде чучећи или у раскораку, или малине у савијеном положају. Важно је да издрже жегу, кишу и ветар. Потребна им је снага и стрпљење, брзе и вредне руке. Од њих све зависи.