Седамдесетих година прошлог века трговина је представљала водећу привредну делатност у економском животу Шапца, а Нама као најкрупнији, најмодернији и најорганизованији продукт трговинске експанзије града истовремено је задовољавала све потрошачке потребе становништва и запошљавала велики број радника. 
Раднице одељења галантерије у Старој робној кући 1975. године (Фото: приватна архива)
„Нама – Шабац“ почела је са радом пре тачно 7 деценија – 1. јануара 1959. године као предузеће за трговину „на велико и мало“. Осим у Шапцу, ова водећа радна организација у сфери робног промета, имала је продајне јединице и у Богатићу, Коцељеви, Прњавору, Драгињу и Кленку, које су из године у годину бележиле раст продаје. У њеним оквирима на почетку пословала је једна робна кућа, 7 маркета, 10 самопослуга и 32 специјализоване продавнице. Продајни простор „Наме” износио је 14000 квадратних метара, а 1974. године ова фирма запошљавала је 700 радника свих стручних спрема.
Радни колективи у којима се све славило навелико (Фото: приватна архива)
Слободанка Чворић читав свој радни век од 35 година провела је у Нами. Као и многе њене колеге, радила је оно за шта се школовала – за трговца, па јој је можда зато време проведено у овој фирми остало у најлепшем сећању.
– Давне 1965. године сам се запослила, радила сам као трговац. Најпре сам радила у Старој робној кући, ту сам провела првих седам година. После сам прешла у Дечију робну кућу, која је била преко пута Окружног суда, где сам била пословођа и ту сам била наредних 28 година. Са овог места отишла сам у пензију – каже Слободанка, која је била сведок почетака, али и краја овог трговинског гиганта.
Стара робна кућа имала је неколико наменских одељења (Фото. приватна архива)
Од 1976. године, четири највећа послератна трговинска предузећа у општини – Нама, Поцерина, Мишар и Напредак, пословаће под јединственим именом Трговинско предузеће „Нама – Шабац“. Град је био препознатљив по свом трговинском капиталу, будући да се роба за Намине радње набављала у свим републикама бивше Југославије. Са близу 1300 радника, то је био трећи по величини радни колектив у општини, која је обухватала и простор данашњих околних мањих општина.
Лого препознатив и ван Шапца (Фото: приватна архива)
Сви продајни локали и магацински простори били су у својини фирме. Нами није било конкурента у робној размени. Понуда је била таква да су се готово сви артикли из било које производне области, звучнијих предузећа старе Југославије, могли набавити са рафова њених трговина. Стара робна кућа почела је са радом 1965. године, а у свом комплексу обједињавала је широку палету производа – од прехране до технике, преко асортимана за улепшавање и негу – парфимерија и козметичарска радња, заједно са продавницом накита биле су у приземљу, док су конфекцијска, галантеријска и метражна одељења била смештена на спрату зграде.
Фотографија из времена градње Старе робне куће (Фото: Народни музеј Шабац)
Богато опремљене радње нудиле су робу домаће производње изузетне вредности, које се данас многи са носталгијом сећају. Капути, одела, комплети из овог времена имали су непролазни квалитет, па се и данас у орманима Шапчана могу пронаћи очувани комади одеће, са етикетама конфекцијских фирми које више не постоје, баш као и трговина у којој су купљени.
– Роба је била скупа, али квалитетна. Продавала се као да је била јефтина. Људи у то време нису жалили да плате квалитет – прича Слободанка.
Дечија робна кућа 1987. године (Фото: приватна архива)
На обострано задовољство радника и купаца, Намина робна кућа запошљавала је чак 100 радника на ових неколико одељења. Услуга је била професионална, а нервозе у редовима није било.
– Радила сам на галантерији, на спрату, на једном од три издвојена одељења. Било нас је 25 радника на само једном том делу. Радило се по осам сати у две смене, од 7 часова ујутру до 20 часова увече, а недеља је била нерадна за све. Плате нису биле много велике, али су биле редовне и довољне да се солидно живи и да се издржава породица – прича некадашња пословођа Намине радње и сећа се како су на касама сваког одељења често стварани дуги редови јер су Шапчани, знало се, од хлеба и креме за лице до електричног штедњака набављали на једном месту.
Препознатљива радна опрема – 1995. година (Фото: приватна архива)
– Дуги редови су били чест призор. На средини и крајем месеца, кад Зоркини радници приме плату или аконтацију, радили бисмо по цео дан и једва успевали да пребројимо паре. Али нама ништа није било тешко, јер је владало добро расположење и са купцима и међу радницима – сећа се.
Празници се славили у фирми, па тек онда код куће – 8. март 1985.(Фото: приватна архива)
Знале су се обавезе и правила рада, али и права радника, који су са поносом носили најпре бордо препознатљиве мантиле, а затим жуте и љубичасте униформе.
– Радник, трговац био је поштован. Имали смо коме да се пожалимо ако нешто није у реду, одеш у фирму, постојао је раднички савез и синдикат радника. Колегијалност је била на нивоу, такође и дружење, екскурзије, прославе Нове године, 8. марта. Имали смо топли оброк, регрес, све по пропису. Док је генерални директор био Раденко Полић, од кад сам ја дошла 1965, па неких наредних 15 година, Нама је била најјача фирма којој није било конкуренције – прича она.
Директори и радници славили су заједно – 1985. година (Фото: приватна архива)
Капитал који су радници годинама стицали, полако је прелазио у приватне руке. Пражњење рафова изазивало је неверицу и страх за будућност 1800 радника. Катанци на бравама локала дупке пуних разноврсним програмом, који су нешто пре тога врвели од задовољних купаца и радника, значили су да је дотадашњи начин функционисања негде заказао и да долази време које ће драстично променити правила пословања.
– Отишла сам 2000-те, тада је фирма већ била посрнула, плата се примала у боновима, али срећом нисам гледала крај, који се почео осећати у несташици робе, заостајању плата. Било је ужасно гледати како смо од пуних радњи дошли ни до чега. Купци су се чудили. Радници су то посматрали ћутке, нико се није бунио. Надлежни су трошли то што су радници зарадили као да је њихово, није било обавештења, консултација са радницима, и тако се завршило. Мојим колегиницама и мени данас је тешко да прођемо кроз улицу где смо некада радиле – закључује Слободанка Чворић.
Катанци на бравама и пусте хале (Фото: приватна архива)
Генерације Шапчана свој радни век провели су у овом предузећу, док су њихова деца, каријеру започету у златно доба Наме, морали да доврше на неком другом месту. Од трговинског гиганта, каквим се мало који град поносио, остала је прича и карирано наранџасто-бело папирно паковање, које се још само као антикварна вредност може пронаћу на Купинду.
Папир непроцењиве вредности (Фото: приватна архива)
Ипак, вредна сећања оних који су чинили ово и слична предузећа у Шапцу у златно радничко доба, у ком за Нову годину и сличне празнике није било важно ко је ко, као ни у каквом ће се амбијенту славити, не могу избрисати ни каснији лоши дани.
