Миомир Мија Маштраповић из Бановог Поља код Богатића, познат широм Србије јер је на свадбама испекао преко стотину волова, коначно је дочекао да у свом дому „окрене“ вола. Повод је било венчање сина и крштење унука, па се на ражњу нашао највећи бик одгајен у селима Мачве, тежак преко 700 килограма. Годинама је на свадбама и слављима усавршавао овај занат, а волове, као од шале окретао кад год и где год домаћини затраже, за различите прилике и поводе.
Сада је пуног срца под шатором усред Мачве угостио хиљаду људи, а весеље припремио по старим мачванским обичајима.
– Ја сам се годинама припремао за овај дан. Хтео да сам да то буде као што су наши дедови радили. Традицију смо испоштовали од почетка до краја, а надам се да су и гости били задовољни – прича Мија, кога у овом крају зову Лудорија, јер стално збија шале на свој и туђи рачун.
Сваког госта позивао је чутуром, старим народним обичајем, одлазећи од врата до врата, и наздрављајући дрвеном посудом напуњеном ракијом за здравље и берићет.
Чутуром умотаном у вунену торбицу, окићену цвећем, данима је позивао на свадбено весеље.
У сватове се код Мије стизало фијакерима. Окићени цвећем, тробојкама и везеним ћилимима, коњи који у Мачви представљају традицију, љубав престиж, јездили су мачванским сокацима до сеоског парохијског дома где су Анастасија и Дарко изговорили судбоносно да.
– Мени је ово прелепо. Подсећа ме на моју младост. Мија је желео да се испоштује традиција, а ми, комшије и мештани, потрудили смо се да све буде како треба. Они нису хтели да изнајме салу, желели су да све буде као некада, кући под шатором, са фијакерима и старим свадбеним обичајима – прича Јелица Рашевић, редара и Мијина комшиница.
Тог дана све је сијало од белине, попут младине венчанице. Шатор окићен чипком и свилом, столови украшени цвећем и сатеном. Гости весели, као и младенци који су испоштовали све народне обичаје.
– Лепо је ово видети и подсетити се. Ја волим да гледам излазак младе, куповину, бацање накончета, затим јабуке и сита преко крова куће. Све су то стари обичаји – прича један од гостију и додаје да се овако чувају наши обичаји који симболизују добру годину, здравље и берићет.
Гозба је код Маштраповића трајала три дана. Следећег јутра крстио је унука Димитрија, а онда дочекао повођане, младине родитеље и родбину.
Али, у Мачви су установили празник да се свадба, какву је описао завичајни писац Јанко Веселиновић, никада не заборави. Сваке године, у оквиру манифестације “Хајдучко вече”, организују и Мачванску свадбу са члановима Фолклорног ансамбла “Ђидо”.
– Мачванска свадба која се сваке године организује у августу има за циљ да нас подсети на обичаје старе дуже од једног века. Ми и наш Фолклорни ансамбл “Ђидо” имамо ту обавезу да покажемо како се чувају обичаји и традиција Мачве. Свако село у Србији има неке своје обреде, па тако и ми у овом крају. Да бисмо подсетили на њих и сачували их од заборава, ми сваке године организујемо свадбу у Етно парку Совљак где су главни глумци чланови ансамбла, а гости наши мештани који тај дан уживају и присећају се како је то некада било – прича Милош Симић, директор Културно образовног центра Богатић.
Млада и младожења ове године били су Сара Остојић и Огњен Вуловић. Било је година када су се на овај начин венчавали и парови који су и званично ступали у брак, па је тако културно уметнички догађај имао посебну драж.
