„Многи мисле да је Шабац шала, ал’ је Шабац Београду глава…“ – забележио је, како се наводи у већини извора крајем 19. века, један путописац са запада, након боравка у овом граду препуном сликара, глумаца, музичара, писаца. А шта је, заправо, истина и како је настала чувена реченица коју многи Шапчани са поносом изговарају, када гворе о свом граду?!
Једно је сигурно, то и не чуди, јер је баш у то време имао велики значај као гранични град кнежевине Србије према Аустрији. Шапчани су у то време могли да читају своје новине, и то од 1883. године, а од 1909. још 11 листова. На размеђи векова Шабац достиже свој пуни просперитет. Граде се велелепне породичне куће у центру града, летњиковци у околини, а све то са примереним стилом и укусом који је диктирала тадашња Европа.
Ценатр града почетком XX века
Неки сматрају да су стихови ове песме, забележене у време краља Александра Обреновића, око 1896. године, преузети из песме српског мелографа и композитора Владимира Р. Ђорђевића (1869—1938) који је записао текст и мелодију једне ретке старе песме која се у народу дуго певала. Стихови те занимљиве песме, коју у његовом запису прилажем у целини, гласе:
Београде, Београде
Залуд твоја хвала,
Кад је теби Крагујевац глава!
Кад је теби Крагујевац глава!
Крагујевцу трава до колена
Ни ју пасу коњи, ни волови,
Но ју газе краљеви војници.
Питује их краље Александре:
„Чујте ли, љута, силна војско!
Јесте л’ гладни, или сте пак жедни?“
— Нисмо гладни, нити смо пак жедни,
Но смо жални што смо нежењени;
Танка пушка и отац и мајка,
Два пиштоља, два брата рођена,
Оштра сабља, љуба вереница.
Башта Хотела Југославија
Али, постоји и нешто старија песмица подругачица, коју је записао пре ове поскочице Вук Ст. Караџић. По њему, она се певала у Шапцу у току Првог српског устанка (још 1804). Кад су слабо наоружани сељаци и устаници покушали да освоје Шабац и шабачку тврђаву, онда су им шабачке Туркиње спевале подругљиву песмицу:
Подигла се једна шака Влаха
И пон’јела у тиквици праха (барута)
Да отимљу Шабац од Турака.
Они мисле да је Шабац шала —
А Шабац је Биограду глава!
Чувана кафана Шаран
Паралелно са трговином и занатством развијао се и кафански живот.
Добру илустрацију оваквог шабачког мераклијског и боемског начина живота имамо у стиховима песника Драгише Пењина: „Кад је деда лумповао, на три шора и два сквера, возили су штап и шешир два посебна фијакера“. У периоду који обухвата крај 19. и почетак 20. века, Шабац даје неколико значајних личности из области културног и научног стваралаштва. Истичу се Стојан Новаковић, др Лаза К. Лазаревић, Јанко Веселиновић, Милорад Поповић – Шапчанин и други.
Зграде које су срушене да би се сазидале нове
Окупација је много тога променила, али не и дух. Немиран, враголаст, шаљив…Индустријализација му је давала и одузимала. Нови токови су га изградили и осавременили.
Шабац је и данас држава за себе. Престоница шале и смеха. Република којом су владали Михаило – Миле Станковић, Бранко Ћопић, Нела Ержишник, Мија Алексић, Драгиша Пењин, Миленко Заблаћански, Душан Ковачевић, Јелисавета – Сека Саблић, Лане Гутовић, Сергеј Трифуновић, Драгољуб – Мићко Љубичић, екипа “Државног посла”, Зоран Кесић, Марко Сомборац.
Данас је то модерна варош
Богата историја оставила је Шапцу културно, али и архитектонско наслеђе – значајна здања међу којима су: Тврђава, Народни музеј, Црква светог Петра и Павла, Библиотека шабачка, Крсмановића кућа, Народно позориште као и музеј на отвореном, дуж целе главне улице. Загледан у себе и своју реку, довољно близу кад затреба и далеко, по потреби.
Извори: Србија коју волимо, Аутор: Ђорђе Перић
Пошетали шабачки трговци, Новица Прстојевић
