Традиционалних заната све је мање, а један од њих је и кречарски. У Посавотамнави пре пола века било је преко 20 кречана. Гашени и креч у камену у тонама су одвожени у околна места, па и у иностранство, а данас се овим послом у Јазовнику и околини бави још само породица Митровић.
Пољске кречане, укопане у земљу и озидане циглом замениле су савремене кречне пећи, а повољан, лако доступан индустријски креч са тржишта елиминисао је ручно прављени производ. Ипак, кад пробирљивији купци пожеле прави, домаћи креч, који иде и на зидове и у храну и за лек, потраже га код најпознатијег кречара у Општини Владимирци.
Иако су се као уметни мајстори доказали дуж Јадрана, тежак живот у близини каменолома оца Светолика и сина Драгишу нагнали су да створе сигурност на својој земљи. Имали су своју шуму, изобиље квалитетног кречњака и вредне руке. То је био разлог што су осамдесетих година отпочели овај нимало лак занат.
– Кречану и циглану пећи и сећи дрва у шуми, то је најтежи живот. Али тада за нас није било друге перспективе. Отац и ја обишли смо цело приморје, одемо возом, вратимо се авионом, по 5-6 хиљада марака донесемо кући. Зидао сам куће, малтерисао, радио оградне зидове. Кад се заратило, прво смо озидали кречану и почели да правимо креч – прича Драгиша Митровић.
За једну кречану од које се добије око три тоне негашеног креча, потребно је пет тона кречњака и неколико кубика дрва. Данас комплетан процес са гашењем траје седам-осам дана, а некада је, без правог алата, био још мукотрпнији и дужи.
– Раније су се дрва секла секиром, није било тестере, па је то трајало дуго. Камен смо тада разбијали барутом, у фишек се убацивао барут уситњен, запали се фитиљ а преко барута камен. Побегнеш и чекаш – објашњава како се радило пре више од 40 година.
Онда су камен, пре него што га густо напакују у јаму, почели да лупају чекићем. А испечен су из кречане вадили ручно, док нису набавили колица. Оно што би неком био „Сизифов посао“ они су радили са еланом, све док је ишла продаја, а новца увек било у кући.
– Било је раније преко 20 кречана у Крнићу, Јазовнику, Свилеуви. Пре сам пекао сваке недеље по две кречане и све продам. Ишло је на тоне, вагоне – Обреновац, Срем, Шабац, Уб, Ваљево. Давали смо и у Аустрију. Погодимо са човеком 20 метара, он кући ископа рупу 4 са 4, и загасиш на лицу места, спреми ти ручак, исплати и готово. Милило нам се да радимо. Ћале држао Дебрц, Прово, Владимирце, ја Драгиње, Коцељеву. Хиљаде визит картица сам имао. Једну кречану вадимо, другу одмах пакујемо – сећа се овај кречар златних времена.
Кад је са 17 година дошла у кућу Митровића, Драгишина супруга није имала времена за предах. Гајила је синове, одржавала домаћинство, а у кречани радила напар са мушкарцима.
– Била сам млада, могла сам да радим, али продавао се креч, била су боља времена. У шуму сам ишла са свекром и мужем, извлачила дрва, вукла камен, лупала, паковала у кречану, даноноћно ложила, вадила одатле, гасила у бурадима, купила у џакове, мерила. Све живо сам радила и није ми било тешко. Увек је било пара – прича Дивна Митровић.
Посао је крвав, како кажу, али креч Митровића нема конкуренцију, па га муштерије осим за молерај, израду фасада и заштиту стабала воћа користе и за решавање здравствених проблема.
– Долазе и за лек, лече најтежу болест. Креч растопе у води и пију. Базен чисти уместо хлора. За слатко. Чисти котлове за парно грејање. У ћошковима купи влагу – хвали свој производ Драгиша.
А за производњу и такав квалитет данас су задужени његови синови. Од малена гледали су старије како тешком муком зарађују динар, и то их није обесхрабрило. Чим су стасали, Живота и Дарко узели су камен и чекић у своје руке. Иако запослени у сеоском каменолому, породичног заната нису се одрекли.
– Довучемо дрва, онда један дан чекићем лупамо камен, озида се, запали, затвори и ложи кречана. Пече се на 1000 степени око 24 сата или мало дуже, исто толико се хлади и онда се вади креч у камену и ређа у бурад. Мора добро да се затвори да не дође у контакт са ваздухом – објашњава Живота процес настанка креча, који не мења свој првобитни облик.
Тако печен, гаси се у кадама, где се камен, у додиру са водом претвара у снежно-белу масу сличну павлаци.
– Печењем камен не мења облик, него структуру. Када га извадимо из кречане убацујемо га у каду, додаје се 4 литре воде на килограм креча, и мешамо да се равномерно раствори. Онда почиње да пуца и да се топи. Пакује се у џакове и тако продаје.
Некада су продавали две кречане недељно, а сада испеку по једну у три месеца. Можда и ређе. А добро се сећају како је изгледао Јазовник док се радило пуном паром.
– Док је продаја ишла одлично, неколико породица живело је од једне кречане. Нама је требао неко да нам прода дрва, камен, зарадимо ми и људи који купе од нас, мајстори. Сад више, нажалост, ништа није тако – каже Драгишин наследник.
Младим Митровићима стало је да наставе породичну традицију, да оживе село и да на свом имању створе нове могућности за своју децу. Док са истовременом сетом и надом у гласу показују своје бело благо, верују да ће у томе и успети.
Из серијала ЕСНАФА ЧУВАРИ. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Владимирци. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
