Jedinstvenim izrazom, Mačvu svog detinjstva obojila je prva akademska slikarka iz ovih krajeva Desanka Desa Stanić. Tabanovačko dete, upornim i mirnim radom, svrstalo se među najautentičnije umetnice bivše Jugoslavije. Uz Maru Lukić Jelesić bila je jedina slikarka koja je 1954. godine otvorila prvi šabački Oktobarski salon i ujedno najstariji u Srbiji.
Prva dama mačvanske kičice, kako je u svojoj knjizi o poznatim Šapčankama naziva novinarka i spisateljica Živana Vojinović, rođena je 1922. godine u uglednoj i imućnoj tabanovačkoj porodici Stanić. Roditelji Rajko i Ljuba, pored Dese, dobili su najpre četiri kćeri – Radmilu, Milenu, Stanu i Jovanku, a zatim i sinove Stevana i Marka.
Mačva u srcu Stanića
Mačvanska tradicija i blagi glas majke Ljube, detinjstvo dece Stanića učinili su nezaboravnim. Ovde su stasavali u čestite ljude, naučene da gledaju širom otvorenih očiju i duše, pa ne čudi što su svi do jednog, na ovaj ili onaj način, bili okrenuti svetu umetnosti.
Nakon Drugog svetskog rata, Desa je 1950. godine završila Likovnu akademiju u Beogradu, najstarija sestra Radmila radila je u Filmskim novostima, brat Stevan završio je istoriju umetnosti i postao čuveni likovni kritičar, novinar i publicista, dok je najmlađi Marko bio glumac Tuzlasnkog i beogradskog Narodnog pozorišta.
Zahvaljujući ovoj porodici, Tabanović je od pedesetih godina prošlog veka bio stecište kulture i umetnosti. Izgledom tipična mačvanska avlija, imanje na centru sela, isijavalo je kosmopolitskom energijom. U prostorijama prepunim knjiga, časopisa i ploča, često i pod krošnjom starog duda, ukrštala su se najrazličitija intelektualna stanovišta tog doba.
– Ovde su dolazili pisci, kritičari, slikari, vajari, reditelji, velikani jugoslovenskog glumišta – Taško Načić, Pera Savković, Mira Stupica, Petar Kralj, Slobodan Aligrudić, Mira Banjac, novinari Politike, Nina, RTV Beograda. Sećam se razgovora o literaturi, filmovima, oskarima, književnim nagradama, pozorišnim predstavama, emisijama, uvek je bio iskorak iz svakodnevice – priča Tatjana Marković, unuka Desine sestre Milene.
Kretali su se svako u svom umetničkom krugu, a potreba da se neprestano vraćaju ovde i sa ponosom ističu svoje poreklo, bila im je zajednička.
– Stevan u Staroj gardi, knjizi intervjua sa svetski poznatim imenima, u članku o Margaret Jursenar, piše kako je francuskuoj književnici poklonio platno koje je njegova sestra Joka istkala u Tabanoviću. Čuvenom Henri Muru, jednom od najvećih vajara u prošlom veku, poneo je tabanovačku prepečenicu. To samo govori koliko su bili ponosni na zavičaj i svesni da je provincija u duši, a ne u okruženju – kaže Tatjana, kojoj pod uticajem ovakve porodice nije bilo teško da izabere profesiju. Šabačkoj javnosti poznata je po dugogodišnjem kustoskom radu i organizaciji brojnih izložbi u Narodnom muzeju.
Desin svet u kapi rose
Tabanović je bio nezaobilazna potka i u Desinom stvaralaštvu. Tiha i nenametljiva, usredsređena isključivo na svoju umetnost, vremenom je postala primer intelektualke sa plodne ravnice.
– Desin atelje bio je posebno, čarobno mesto. Ustajala je veoma rano i neprimetno bi obavila jutarnje poslove, pripremila doručak, i odlazila na slikanje. Svaka moja šetnja sa njom završila bi nekom vrednom pričom, branjem cveća, povrća, od nje mi je ostalo da se iz prirode i sama vraćam punih ruku i džepova. Umela je da prima različite impulse iz okruženja, što se učitavalo na njenim slikama – objašnjava unuka.
Član ULUS-a postala je 1953, iste godine kada je priredila i prvu samostalnu izložbu. Pored Mare Lukić Jelesić, biće jedina žena osnivač prvog Oktobarskog salona u Šapcu i najstarijeg u Srbiji. U godinama posle akademije, radiće na restauraciji pojedinih manastira – Sveta Sofija u Ohridu, Hopovo i Krušedol na Fruškoj gori, zagorske Martinšćine i šumadijske Ramaće. Najranija osnova njenog stvaranja doći će upravo iz vizantijske umetnosti.
Prelomni trenutak za njeno stvaralaštvo bio je boravak u Egiptu. Kao stipendista egipatske vlade boravila je u Kairu osamdesetih godina, u dva navrata. Ovde je proučavala staru egipatsku kulturu, mitologiju i religiju, kopirala tamošnje prepoznatljive motive.
Treći i najvažniji postulat njene umetnosti je rodna Mačva, njen bogati mitološki sloj. Otud su njena platna do detalja ispunjena rečitim motivima.
– Desina Mačva je izmaštana. Detinjstvo, uspomene, priroda, ljudi koje je volela, sve je na njenim slikama. Pred kraj života radila je ciklus Razgovori pod drvetom – velika stabla u mačvanskim dvorištima, sto sa klupama, u razgovoru članovi porodice, kojih u stvarnosti više nije bilo. Zatim detalji – konjići igračke, Bandit, konj Stanića, oni u njenim slikama lebde preko neba. Kod Dese je sve dozvoljeno. Glave su raznobojne, tu je parče plota, kapija sa srcem, profil njene sestre iz nekoliko poteza. Nebo je disk kao u egipatskoj umetnosti, i obavezno zauzima više prostora od zemlje, šuma je ljubičastoplava, to su zakoni njenog slikarstva – ističe ona.
Kao i svi viđeniji tadašnji umetnici, svoj radni prostor u Beogradu imala je na Starom sajmištu. Leti je stvarala u Tabanoviću, gde joj je atelje bilo celo imanje.
– Znala je da za jedno popodne naslika divan buket poljskog cveća, koji je trebalo prodati, ali nikada nije išla ispod umetničkog dostojanstva. Slušala bi klasičnu muziku dok radi i to cveće zaista peva: likovni kritičari govorili su da je njeno slikarstvo blisko muzici – kaže.
Desine slike beleže kombinacije izraza poetskog realizma, lirske ekspresije, elemente fovizma. Njena umetnost ne da se podvesti ni pod jedan alternativni likovni trend tog vremena. Serije konjanika, ratnika, elementi seoskog domaćinstva, mitološke priče iz Mačve, Egipat, beogradska arhitektura, zemunske kapije, vizantijska umetnost – svim ovim temama boja je objedinjujući faktor.
– Boja je najprepoznatljiviji elemenat njenog slikarstva. Zelena, razne varijante plave – ultramarin, tirkiznoplava, ljubičasta. Ne postoje ograničenja, maštovito, slojevito, duboko. Mačva nije ona kakvom se čini na prvi pogled, dobro ju je poznavala. Zato i slike imaju svoju unutrašnju logiku – kaže Tatjana Marković.
Desin opus je impresivan – izlagala je širom bivše Jugoslavije i u Egiptu, priredila je preko trideset samostalnih izložbi, i učestvovala u velikom broju kolektivnih. Njenih radova ima po celoj bivšoj državi i inostrasnstvu, nalaze se u porodičnim i privatnim zbirkama, čuvaju se u mnogim domaćim muzejima.
Nagradu za životno delo dobila je 1995. godine, kada je retropsektivom svojih radova napunila galeriju Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“ u Beogradu.
Tanji je od bake Dese ostao jedan mladalački portret, dragocene uspomene i ljubav prema umetnosti.
– U Beogradu, dok sam još bila srednjoškolka, vodila me je na otvaranje svojih izložbi u Kulturnom centru, Staroj kapetaniji, bila sam ponosna i srećna jer sedim u tom prostoru. Nakon toga svoj prvi izbor, psihologiju, zamenila sam istorijom umetnosti – seća se unuka Tatjana.
S obzirom na životne i umetničke prioritete, kao i svi Stanići, nakon smrti 2001. godine sahranjena je na tabanovačkom groblju. Od njene likovne zaostavštine nastala je izložba u Narodnom muzeju Šapca, koja će obići celu Srbiju.
Iz serijala „ZNAMENITIH TRAG”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
